Napustio nas je jedan od najboljih. Igrač, trener, selektor, jednostavno Legenda. Naš Petko, uvek nasmejan, spontan, spreman za priču. Fudbalski gospodin. Ostaje ogromna praznina. Veliki trag je ostavio na ovim prostorima, može li samo neko da zamisli kako je to biti više od 50 puta reprezentativac, a igrati za klub koji se ne zove Crvena zvezda ili Partizan. Za sve nemoguća misija, ne za virtuoza iz Knina.
Bio je učesnik Prvenstva sveta i kao igrač (1974.) i kao selektor (2006.). Fudbalska planeta ne pamti mnogo takvih imena…Te 1974. bio je jedini „stranac“ u našoj reprezentaciji. Mnogo je dao fudbalu kao igrač, a onda i kao trener, selektor. Pamtimo kada je preuzeo najbolji državni tim u trenucima kada su mnogi bežali od njega, uplašeni velike odgovornosti, jer se rezultat tražio sad i odmah. I Petko je učinio da pola Beograda izađe na ulice posle pobede protiv Bosne i Hercegovine i plasmana na Prvenstvo sveta 2006. Svet je pričao o srpskoj odbrani, gotovo nestvarnom rezultatu u tim kvalifikacijama.
Uvek je bio tu za Savez, svoj OFK Beograd, fudbal je stalno hteo Petka, a Petko bez fudbala nije mogao. Igrače je gledao kao svoju decu, a oni u njima istinsku legendu. Nikada se nije hvalio svojom fantastičnom reprezentativnom karijerom, bio je skroman i kada je na društvenim mrežama osvanuo snimak sa njegovim golovima koji, bez ikakvog preterivanja, podsećaju na bravure Lionela Mesija.
„Ni dok sam igrao aktivno fudbal, nisam voleo da gledam svoje golove na televiziji. Uvek sam više uživao posmatrajući druge velemajstore sa loptom. Nisam video taj snimak o kome govorite, ali mi je svakako drago. Nisam bio klasičan golgeter, iako je većina golova koje sam postigao tokom karijere stekla status antologijskih“, rekao je naš Petko.
Podsetili smo ga tada, poput ona dva na debitantskoj utakmici sa Francuskom, 24. aprila 1968. godine….
„U to vreme, morao si propisno da se namučiš dok ne stigneš do dresa državnog tima, jer je konkurencija bila ogromna. A zamislite kakav je osećaj debitovati sa dva gola u tako važnoj utakmici. Nas je ta pobeda protiv Francuza od 5:1 odvela na završni turnir Evropskog prvenstva u Italiji, na kome smo osvojili srebrnu medalju. Cela Jugoslavija je brujala o mojoj igri i nema sumnje da mi je to najdraža utakmica u karijeri“, prisetio se čovek čija neposrednost nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Fudbalski svet oprašta se od velike legende, FIFA među prvima. Dovoljna potvrda svega navedenog, uz poruku, legende nikad ne odlaze.
Sada su ZAJEDNO na nebu: Pričao da je odlazak Antića nemerljiv gubitak, a nije ni slutio zlu sudbinu
Komentari (0)