Umor koji ne prolazi, bolovi bez jasnog uzroka, nalazi krvi koji izgledaju uredno. Za mnoge žene sa autoimunim bolestima takav niz simptoma ne vodi do odgovora, već do rečenice da je sve to u njihovoj glavi. Istraživači sa Univerziteta u Kembridžu i Univerziteta Istočne Anglije (UEA) sada tvrde da to nije samo osećaj, već obrazac koji se vidi u brojkama.
Šta je studija utvrdila
Istraživači su analizirali dijagnostička iskustva 6.607 ljudi sa autoimunim bolestima. Od toga, 43 odsto žena prijavilo je da su im simptomi ranije pripisani psihijatrijskom uzroku, naspram 33 odsto muškaraca. Da su im simptomi “psihosomatski”, odnosno da ih izazivaju ili pogoršavaju psihološki činioci, prijavilo je 34 odsto žena i 22 odsto muškaraca.
Razlika postaje još jasnija kada se uzmu u obzir drugi činioci. Nakon usklađivanja starosti, grupi bolesti, kontinenta sa kojeg dolaze i finansija, žene su bile skoro 50 odsto sklonije da prijave psihijatrijsku pogrešnu dijagnozu, a skoro 75 odsto psihosomatsku.
Nevidljivi simptomi
Autoimune bolesti nastaju kada imuni sistem greškom napada tkiva sopstvenog tela. Među njima su oboljenja štitne žlezde, reumatoidni artritis, lupus i multipla skleroza. Žene su pacijenti između 70 i 80 odsto slučajeva autoimunih bolesti u svetu.
Glavna autorka studije, dr Melani Sloan, objašnjava zašto je dijagnoza zahtevna. Pacijenti mogu imati simptome koje je u početku teško medicinski objasniti, a ponekad prođu meseci ili godine pre nego što dijagnoza postane jasna. Simptomi su često nevidljivi drugima i ne pokazuju se uvek u krvnim nalazima, pa, kako ona kaže, ne bi trebalo da moraju da se vide da bi im se poverovalo.
Stope pogrešnih psihijatrijskih i psihosomatskih dijagnoza bile su niže kod bolesti sa jasnijim biomarkerima ili vidljivim znacima, poput dijabetesa tipa 1 i reumatoidnog artritisa, a više kod bolesti sa manje određenim dijagnostičkim osobinama.
Psiha i telo nisu u suprotnosti
Istraživači naglašavaju da se ne radi o tome da psihičke tegobe ne postoje. Ljudi mogu imati i autoimunu i psihijatrijsku bolest, a sve se češće se zaključuje da psihijatrijski simptomi mogu biti deo same autoimune bolesti, naročito kod lupusa, koji može direktno da pogodi mozak. Problem je u tome što se psihološko objašnjenje ponekad ponudi prerano.
Glasovi pacijentkinja i lekara
Koautorka studije Šaista Taiabali je aktivistkinja za prava pacijenata. Živi sa lupusom, koji joj je dijagnostikovan sa 18 godina. Ona kaže da su nazivi poput “histerije” zastareli i retko se koriste, ali da žene i dalje teže dolaze do toga da im se poveruje u simptome i da se tačno obrade.
I lekari se slažu. Konsultant reumatolog David D’Cruz iz londonske bolnice Guy’s poručio je da kliničari moraju biti otvorenog uma, razmotriti da li postoji neprepoznata autoimuna bolest i slušati pacijente. Istraživački tim upozorava da istorijske predrasude u medicini mogu opstajati, uključujući viđenje žena kao manje verodostojnih i emotivnijih osoba, u odnosu na muškarce.
Sledeći koraci trebalo bi da budu bolja komunikacija između lekara i pacijenata, kao i podrška ljudima da se oporave od ovakvih pogrešnih dijagnoza, koje mogu duboko da povrede samopouzdanje i poverenje u lekare. Poruka istraživača je jasna: autoimunitet treba razmotriti ranije, a psihosomatsku ili psihijatrijsku dijagnozu ne treba postavljati prerano. Kada simptomi traju, menjaju se ili zahvataju više organskih sistema, lekari moraju biti otvoreni za mogućnost da postoji neprepoznata autoimuna bolest.
Komentari (0)