Neko sebi naglas prepričava šta mu se dogodilo, drugi vodi čitavu raspravu sa zamišljenim sagovornikom, a treći komentariše sopstvene postupke dok sprema ručak ili vozi automobil. Iako se pričanje sa samim sobom često u šali povezuje sa “ludilom”, psiholozi kažu da sama ova navika nije znak mentalnog poremećaja.
Govor naglas koji nije namenjen drugoj osobi u psihologiji se naziva “privatnim govorom”. On može da služi za sređivanje misli, donošenje odluka, analiziranje razgovora sa drugim ljudima, samokritiku, ohrabrivanje ili jednostavno izražavanje onoga što bismo inače rekli samo “u sebi”.
Istraživanja pokazuju da ne postoji jedan određeni tip osobe koja razgovara sama sa sobom. Ipak, kod ljudi kojima je to češća navika primećene su neke zajedničke karakteristike.
Jedno istraživanje iz 2026. godine, koje je obuhvatilo ukupno 540 ispitanika, pokazalo je da su ljudi koji češće razgovaraju sa sobom u pojedinim testovima pokazivali i veću samokontrolu. Druga istraživanja povezala su sklonost ka razmišljanju naglas sa savesnošću i lakšim verbalnim izražavanjem.
To, naravno, ne znači da će svaka savesna ili pričljiva osoba da razgovara sama sa sobom. Rezultati više ukazuju na to da neki ljudi jednostavno lakše organizuju misli kada ih pretvore u izgovorene reči.
Novije istraživanje, koje je tokom dve nedelje prikupilo skoro 13.000 odgovora od 208 ljudi, pokazalo je i zbog čega ljudi najčešće razgovaraju sami sa sobom. Radili su to kada su sebe kritikovali, pripremali šta će da kažu ili urade, pokušavali da poprave raspoloženje ili kada su bili zadovoljni sobom. Istraživanje nije pokazalo da je češće pričanje sa sobom povezano sa narcizmom ili većim psihičkim tegobama.
Dakle, osoba koja sama sa sobom naglas raspravlja, komentariše dan ili sebi postavi pitanje, pa na njega odgovori, nije zbog toga “luda”. Kod nekih ljudi to je jednostavno češći način obrade misli i emocija, planiranja i razjašnjavanja situacija.
Situacija je drugačija kada osoba ne doživljava izgovorene reči kao sopstvene misli, već čuje glasove koje doživljava kao da dolaze od nekog drugog, naročito ako su praćeni gubitkom kontakta sa stvarnošću ili jakom uznemirenošću. To nije isto što i običan razgovor sa samim sobom i zahteva stručnu pomoć.
Komentari (0)