Svađa može da bude neprijatna, ali tokom nje bar znamo da nas druga osoba čuje i reaguje na nas. Ignorisanje je drugačije – ostavlja nas bez odgovora, objašnjenja i osećaja kontrole, zbog čega tišina ponekad može da pogodi dublje od otvorenog konflikta.
Psiholozi ovu pojavu nazivaju ostrakizmom, odnosno socijalnim isključivanjem. Analiza 15 studija sa ukupno 2.417 učesnika objavljena u časopisu “Frontiers in Psychology” pokazala je da je “tretman ćutanjem” povezan sa emocionalnim stresom, narušenim psihološkim blagostanjem i slabijim zadovoljstvom odnosima. Ignorisanje posebno pogađa četiri osnovne potrebe: osećaj pripadnosti, samopoštovanje, kontrolu i osećaj da smo drugima važni.
Zanimljivu razliku između direktnog odbacivanja i ignorisanja pokazala je studija objavljena u “Journal of Personality and Social Psychology”. Među 104 ispitanika, nakon iskustva direktnog odbacivanja 62% se povuklo iz daljeg kontakta, dok je 38% pokušalo ponovo da uspostavi komunikaciju. Kada su bili ignorisani, dogodilo se suprotno: 65% pokušalo je ponovo da ostvari kontakt, a 35% se povuklo.
U drugom eksperimentu sa 134 učesnika, oni koji su bili ignorisani imali su prosečnu ocenu potištenosti 3,17, dok je kod direktno odbačenih ona iznosila 2,72. Direktno odbacivanje je, sa druge strane, izazivalo više uznemirenosti: prosečna ocena bila je 3,41, naspram 3,05 kod ignorisanih.
Psiholozi zato smatraju da tišina ima posebnu težinu upravo zbog neizvesnosti. Kada se neko sa nama svađa, poruka je makar jasna. Kada nas ignoriše, mozak ostaje da traži odgovor na pitanja šta se dogodilo, zašto se dogodilo i kako da ponovo uspostavimo kontakt.
Zato ćutanje nije nužno “blaža” verzija svađe. Dok otvoren konflikt izaziva ljutnju i uznemirenost, ignorisanje može da nas ostavi sa osećajem odbačenosti i potrebom da uporno pokušavamo da vratimo izgubljenu povezanost.
Komentari (0)