Kada pronađemo pesmu koja nam se dopada, često je danima slušamo iznova, iako već unapred znamo svaki stih i svaki takt. Naučnici su istraživali zašto nam ponavljanje muzike ne dosadi tako brzo kako bismo očekivali.
Studija objavljena u časopisu “Frontiers in Neuroscience” pratila je ispitanike kojima je pušteno 40 prethodno nepoznatih muzičkih kompozicija. Svaku su tokom četiri nedelje čuli ukupno 28 puta, a pesme su bile podeljene u četiri grupe prema stepenu muzičke složenosti.
Rezultat je bio prilično jasan: što su učesnici više slušali određenu muziku, to im se ona više dopadala. Efekat je zabeležen i kod jednostavnih i kod veoma složenih kompozicija, pa složenost muzike nije napravila značajnu razliku.
Samo 27%, pokazalo je blagu tendenciju da im se nakon 19 ili 28 slušanja neke kompozicije manje dopadaju, ali ni u jednom slučaju taj pad nije bio statistički značajan.
Jedno od objašnjenja krije se u takozvanom “efektu puke izloženosti”. Što nam je neki zvuk poznatiji, mozak ga lakše obrađuje, pa sama poznatost može da doprinese tome da nam muzika postane prijatnija. Istraživači su upravo prethodnu upoznatost sa sličnim muzičkim stilom izdvojili kao najjači pokazatelj toga koliko će se učesnicima određena kompozicija dopasti.
Zato potreba da ponovo pustimo pesmu nije toliko čudna. Svakim novim slušanjem melodija postaje poznatija i lakša za praćenje, a upravo ta poznatost može da učini da u njoj uživamo još više.
Komentari (0)