Kada je elektronski uređaj za komunikaciju njenog 11-godišnjeg sina prestao da radi, usred večere u restoranu, Džesika Flečer iz Frederiktona u Kanadi nije mogla ni da zamisli da će taj naizgled običan kvar, promeniti način na koji njena porodica komunicira zauvek. Nekoliko meseci kasnije, tetovaža na njenoj podlaktici postala je deo svakodnevnog govora njenog sina Hantera – dečaka koji je autističan i ne govori.
Napukla baterija i kompletno nova ideja
Hanter se do tada uglavnom oslanjao na uređaj za potpomognutu i alternativnu komunikaciju (AAC) virtuelni tablet sa rečima i simbolima koje bira, kako bi komunicirao. Sve se promenilo te večeri u restoranu, kada je uređaj jednostavno prestao da radi.
Džesika je pokušala da improvizuje. Nacrtala je azbuku na parčetu papira, kako bi sin mogao da sriče šta želi da jede, ali to je Hantera pomalo frustriralo. Onda je dečak sam pronašao rešenje: okrenuo je papir i nacrtao tastaturu, na kojoj je prstom “otkucao” svoju porudžbinu.
Taj trenutak je promenio način na koji je majka razmišljala o komunikaciji.
“To je u meni pokrenulo ideju da ne mogu da ga ograničim na tehnologiju, jer tehnologija zaista ume da nas iznevri”, rekla je Flečerova.
Tetovaža koja nikad ne ostaje bez baterije
Odlučna da Hanter uvek ima način da se izrazi, Flečerova je uz pomoć tatu salona istetovirala tastaturu na svojoj podlaktici. Dizajn nije samo skup slova. Uključuje i nasmejano lice, tužno lice, kao i dugme “volim te”, što Hanteru omućava da lako izrazi i reči i emocije kad god su zajedno.
Tetovaža ima i prednost koju elektronski uređaj nikada nije mogao da pruži tišinu. Za razliku od AAC uređaja koji naglas izgovara svaku izabranu reč, Hanter jednostavno može da dodirne slova na maminoj ruci, čime dobija tiši i privatniji način komunikacije. Prema portalu Today, Flečerova kaže da njen sin, iako ne govori, uopšte nije nekomunikativan – koristi tablet i telefon, delimično znakovni jezik, dosta gestova, a sada i tetovažu na majčinoj ruci.
Video koji je dirnuo milione
Snimak na kom Hanter koristi tetovažu na majčinoj ruci pretvorio se u pravi internet fenomen. Video objavljen na Fejsbuk stranici “Hunter’s Voice” prikupio je milione pregleda i 1,5 miliona lajkova, a prema drugim izvorima Flečerova je objavu koja je pratila video, sa natpisom “Dala bih svom telu hiljadu ožiljaka kad bi to značilo da mom sinu dam još jedan način da komunicira”, videla preko 100 miliona puta.
Od tetovaže do pokreta
Priča se tu nije zaustavila. Škola i zajednica prepoznale su potencijal ideje daleko šire od jedne porodice. Flečerova se udružila sa kompanijom Maritimer Clothing Company i počela da prodaje majice sa tastaturama odštampanim na rukavu, što je omogućilo i drugim roditeljima, negovateljima i voljenima da na isti način komunicira sa nemim osobama u svom životu.
Zanimljivo, ideja je zaživela i među Hanterovim vršnjacima. Prema rečima Flečerove, svi Hanterovi drugari iz škole nabavljaju te majice kako bi mogli da razgovaraju sa njim na igralištu kada nema svoj uređaj kod sebe, a majice su, kako dodaje, počele da kupuju i medicinske sestre koje rade sa pacijentima koji ne govore.
Odjek je stigao i van granica Kanade. Flečerova kaže da su joj se javili roditelji dece sa autizmom, medicinske sestre, lekari i pripadnici hitnih službi iz celog sveta, dok su najmanje deset drugih roditelja neme dece poslalo Jesiki fotografije istih tetovaža koje su i sami uradili nakon što su videli njenu objavu na Fejsbuku. Neki studiji za tetovažu otišli su i korak dalje – tetovaž majstori iz celog sveta ponudili su da roditeljima neme dece urade istu tetovažu potpuno besplatno.
Poruka iza gesta
Za Flečerovu, tetovaža nije samo praktično rešenje za trenutke kada tehnologija otkaže – ona nosi i dublju poruku o tome kako društvo posmatra osobe koje ne govore.
“Kada uklonimo prepreke u komunikaciji, dajemo osobama koje ne govore priliku da nam pokažu ko zaista jesu”, rekla je.
Vredi napomenuti i širi kontekst: AAC uređaji, poput onog koji je Hanter koristio, nisu nova tehnologija – moderna upotreba potpomognute i alternativne komunikacije počela je pedesetih godina prošlog veka, a od šezdesetih i sedamdesetih god
Podstaknuta sve većom posvećenošću uključivanju osoba sa invaliditetom u društvo, upotreba znakovnog jezika i grafičkih simbola značajno je porasla. Ono što je Džesika Flečer uradila jeste da je toj dugoj tradiciji dodala sasvim novo, lično i trajno rešenje – jedno koje, kako sama kaže, njenom sinu nikada neće ostati bez baterije.
Komentari (0)