Poruka koju su roditelji u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka uporno prenosili deci bila je jasna: sposoban si da se izboriš sa teškim stvarima. Samostalnost se podrazumevala, a način na koji su roditelji razgovarali sa decom imao je jedan cilj – da budu dovoljno mentalno čvrsti, da izdrže uspone i padove života. Danas, decenijama kasnije, psiholozi i sociolozi pokušavaju da utvrde da li je ta čvrstina bila stvarna prednost ili je imala i svoju cenu.
Detinjstvo bez sigurnosne mreže
Prema analizama razvojne psihologije, deca odrasla šezdesetih i sedamdesetih godina odrastala su u periodu ekonomske nestabilnosti, društvenih previranja i znatno strožijeg roditeljstva. Studije iz oblasti psihologije objašnjavaju zašto ljudi odrasli šezdesetih i sedamdesetih godina drugačije podnose nedaće u odnosu na mlađe generacije. Dok su oni koji su odrastali tokom tih decenija razvili veću toleranciju na frustraciju, praktične sposobnosti rešavanja problema i istrajnost pred nedaćama, mlađe generacije razvile su drugačije snage – veću otvorenost prema mentalnom zdravlju i spremnost da potraže stručnu pomoć.
Sociolog Glen H. Elder Jr., koji je decenijama na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu proučavao životne tokove ispitanika, došao je do važnog nalaza: dečaci iz siromašnijih porodica koji su rano stupili u vojsku ili radni odnos pokazali su najveći rast samopouzdanja do svoje 40. godine. Generacija koja je odrastala 60-ih i 70-ih nasledila je roditeljski stoicizam, ali se suočila sa novim izazovima,porastom broja razvoda, ekonomskom stagflacijom i kulturnim pomakom ka individualizmu.
Pet faza razvoja: sam rešavaš problem, veruješ u sebe
Istraživači ovaj obrazac otpornosti povezuju sa nekoliko konkretnih životnih lekcija koje su deca tog perioda usvajala gotovo svakodnevno:
Pokušaj da problem rešiš sam. Deca su tada često provodila sate napolju bez direktnog nadzora, sama rešavala sukobe sa drugarima i učila da se nose sa dosadom bez stalne zabave. Nasuprot tome, danas je roditeljstvo sve više oblikovano tehnologijom, brigom za bezbednost i bliskim nadzorom – roditelji mogu da prate lokaciju deteta putem telefona i da odmah interveniše čim se pojavi problem.
Život nije fer – razočaranje je deo života, ne treba samosažaljenje. Istraživač dečje igre Piter Grej i saradnici objavili su 2023. godine rad u časopisu The Journal of Pediatrics u kojem iznose oštar zaključak: stalni pad nezavisnih aktivnosti dece od šezdesetih godina naovamo predstavlja glavni pokretač porasta anksioznosti, depresije i stopa samoubistava kod mladih. Analiza sa Kembridža otišla je korak dalje i opisala prekomerno zaštitničko roditeljstvo (overparenting) kao “promenljiv faktor rizika” za dečju anksioznost i depresiju naučnim rečnikom rečeno, reč je o nečemu što roditelji rade a što stanje pogoršava, i što se može promeniti.
Pokaži najbolji deo sebe – uspeh znači mnogo pokušaja. Ovde se istraživanja oslanjaju i na stariju, ali uticajnu studiju psihološkinje Emi Verner iz sedamdesetih godina, sprovedenu na deci iz rizičnih porodica: čak jedna trećina dece uspela je da se razvije uspešno uprkos teškoćama, zahvaljujući urođenim osobinama, porodičnim ulogama i vezama sa zajednicom.
Ne možeš uvek da dobiješ ono što želiš. Prema jednoj od skorašnjih analiza, deca tog doba razvijala su otpornost kroz nestrukturisanu, nenadgledanu igru, koja je podsticala samostalnost i sposobnost rešavanja problema, jednostavno zato što spoljašnja pomoć u trenutku razočaranja ili neuspeha najčešće nije stizala.
Merljiva razlika između generacija
Ne radi se samo o utisku ili nostalgiji – razlike se pojavljuju i u kontrolisanim istraživanjima. Studija objavljena početkom 2026. godine u naučnom časopisu Cureus, sprovedena među 289 lekara i studenata medicine različitih generacija, pokazala je da su pripadnici generacije bejbi bumera (rođeni 1946–1964) bili otporniji od generacije Z (rođene 1997–2012), milenijalaca (1981–1996) i generacije X (1965–1980), dok je generacija Z pokazala nižu mentalnu čvrstinu u odnosu na milenijalce, generaciju X i bejbi bumere.
Nauka upozorava da priča nije jednostrana
Ipak, ozbiljnija istraživanja upozoravaju da ovu sliku ne treba idealizovati. Elder je u svojim kasnijim radovima naglasio da otpornost nije fiksna osobina, već proces koji nastaje iz odnosa između lične inicijative i istorijskog konteksta – drugim rečima, ta generacija nije bila urođeno jača, već se našla u okolnostima u kojima je unutrašnja izdržljivost bila osnovni uslov opstanka, a ne prednost.
Kritičniji glasovi idu i dalje, upozoravajući da je deo onoga što se naziva “otpornošću” zapravo bliži potiskivanju emocija: deca šezdesetih i sedamdesetih generalno nisu bila pitana, onako kako se današnja deca pitaju, kako se osećaju, a rezultat kod odraslih koje su ta deca postala “retko je zaista ono što reč otpornost treba da opisuje”. Slično, jedna analiza podseća da je ta samostalnost dolazila upakovana i sa nesposobnošću da se traži pomoć, strahom od pokazivanja slabosti i navikom da se trpi bol koji je trebalo rešavati.
Naučnici takođe upozoravaju na metodološku opreznost: dokazi o povezanosti nezavisnosti u detinjstvu i otpornosti u odraslom dobu su mešoviti i teško uporedivi između studija, iako je opšti pravac nalaza teško osporiti – otpornost se gradi u malim, svakodnevnim trenucima, a ne kroz jedan motivacioni govor.
Zaključak: ravnoteža, a ne romantizacija prošlosti
Neke roditeljske prakse koje su pre pola veka smatrane normalnim danas bi mnogi ocenili kao nepotrebno stroge. Ipak, izgleda da su određene lekcije o razočaranju i istrajnosti ostale trajno urezane kod ljudi koji su ih usvojili u detinjstvu. Mentalna čvrstina pritom ne znači pretvaranje da ništa ne boli niti odbijanje da se zatraži pomoć – reč je pre o verovanju da čovek može da izdrži ono što dolazi.
Kako zaključuju autori nekoliko novijih analiza, poenta nije u tome da se detinjstvo iz 1972. godine ponovi doslovno, već u pronalaženju ravnoteže: ta generacija je, uz nesumnjive dobiti, imala i veće stope povreda i decu koja su ostajala bez pomoći kad im je zaista bila potrebna – pa je zadatak današnjih roditelja da deci vrate priliku da rešavaju male, svakodnevne probleme same, bez ponavljanja starih grešaka
Komentari (0)