Zamislite da prošetate centrom grada i da, umesto ukrasnog žbunja i cveća, koje samo treba da lepo izgleda, naiđete na paradajz koji se penje uz zidine srednjovekovnog zamka, začinsko bilje u leje pored kružnog toka i stabla smokve i dunje, između starih kamenih zidova. To nije scena iz neke idilične priče, već svakodnevica u Andernahu, malom nemačkom gradu, na obali Rajne, sa oko 30.000 stanovnika.
Sve je počelo sa 101 sortom paradajza
Priča je krenula 2010. godine, koja je proglašena Međunarodnom godinom biodiverziteta. Grad je tada odlučio da napravi neobičan potez,da svoje javne zelene površine pretvori u nešto poput besplatne, otvorene pijace. Umesto ukrasnog bilja i neiskorišćenog travnjaka, u vrtu zamka zasađena je čak 101 sorta paradajza, sa ciljem da se biološka raznovrsnost i proizvodnja hrane učine vidljivim i opipljivim u samom srcu grada.
Ono što je počelo kao mali pilot-projekat, ubrzo je preraslo u nešto mnogo veće,pola urbana farma, pola društveni eksperiment, tihо promišljanje o tome, čemu zapravo služi javni prostor.
Svake godine nova biljka u glavnoj ulozi
Projekat se od tada iz godine u godinu razvijao, a svaki put je jedna biljna vrsta dobijala poseban tretman. Posle paradajza, usledilo je 100 sorti pasulja, potom 20 sorti crnog luka , dok je 2013. bila godina kupusa. Vremenom su gradske zelene površine obogaćene i pasuljem, začinskim biljem, voćem i brojnim drugim usevima, uz jedan mali vinograd, sa sortama grožđa, namenjenim direktnoj konzumaciji.
Sistem sa semaforskim karticama pomaže prolaznicima da znaju kada je povrće zrelo za branje,neka vrsta tihe lekcije o godišnjim dobima i sporom jeziku rastenja, koju uče i deca i odrasli.
“Branje dozvoljeno” umesto “Zabranjeno gaziti travu”
Suština filozofije čitavog projekta krije se u jednoj rečenici koju je izgovorio Lic Kozak, predavač na Univerzitetu u Bonu i pokretač ideje da javni prostori treba da budu mirisni, ukusni i da spajaju ljude. Umesto uobičajenih upozorenja da se ne gazi trava, u Andernahu prolaznike dočekuju table sa natpisom “Branje dozvoljeno” i to usred grada.
Zanimljivo je da su rani strahovi od “opustošenih” leja i nekontrolisanog uzimanja pokazali se neopravdanim. Umesto pljačke, susedi su počeli da razmenjuju recepte i međusobno razgovaraju, male, svakodnevne promene koje su, čini se, i bio pravi cilj čitave zamisli.
Više od hortikulture – i socijalna i obrazovna misija
Ono što Andernah izdvaja od običnih gradskih bašta jeste to što projekat nije samo ekološka, već i socijalna inicijativa. Projektom upravlja lokalna neprofitna organizacija, koja dugoročno nezaposlenim osobama i ljudima sa mentalnim teškoćama pruža priliku za zaposlenje i obuku. Profesionalni baštovani iz gradske uprave nadgledaju rad, uz pomoć radnika koje ta organizacija upućuje na posao.
Uz to, projekat ima i jasnu obrazovnu notu, lokalne osnovne škole osnovale su sopstvene bašte, uvodeći decu u svet ishrane i prirode kroz praktičan rad, ne samo kroz udžbenike. Održavanje zelenih površina, inače, izbegava upotrebu pesticida, oslanjajući se umesto toga na mešovito gajenje useva i malčovanje zemljišta.
Model koji se širi izvan granica Nemačke
Danas je Andernah poznat kao prvi “jestivi grad” na svetu i predstavlja uzor urbane poljoprivrede koji je inspirisao slične inicijative širom Evrope, Afrike i Južne Amerike. Nemački istraživački timovi su grad koristili kao svojevrsnu prirodnu laboratoriju, a jedan od ključnih zaključaka jeste da ovakve politike “jestivog grada” najbolje funkcionišu kada opštine i građanske inicijative zajednički kreiraju projekat,a najviše koristi stanovnici imaju onda kada im nije dozvoljeno samo da beru, već i da sade, planiraju i odlučuju.
Ono što je počelo kao skroman eksperiment sa paradajzom, danas je primer kako javni prostor može istovremeno da bude ekološki, društveno koristan i, sasvim doslovno ukusan.
Komentari (0)