Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
U vremenu u kojem živimo sve je više stresa, buke, žurbe i anksioznih ljudi. Svi negde trčimo. Polazim od sebe – jurnjava, telefoni, gužve u saobraćaju, nervozni ljudi od ranog jutra. Imam utisak da ću nekada, u saobraćajnom i ljudskom kolapsu, iskočiti iz svoje kože. Tad samo kažem sebi: “Hajde kući…”.
Dom i jeste drugo ime za mir. Danas, nekima i ne. Ja sam ga pronašla. Čeka me strpljivo i verno i znam da će se moj želudac umiriti čim uđem u stan. Ima četiri šape, jedan veseli rep i zove se Čarli.
Volim ja ljude. Volim porodicu, prijatelje, večere, razgovore, pozorište i bioskop. Volim da se smejemo i da provodim vreme sa dragim ljudima. Ali posle nekoliko sati druženja poželim da budem sama u svom prostoru, sa Carlitom, naravno. Da čitam, pišem, gledam seriju ili jednostavno – ćutim.
Samoća nije isto što i usamljenost
Za mene samoća nikada nije bila usamljenost.
Ona je odmor za one koji znaju da je cene i koji znaju da slušaju tišinu, a na kraju i dobru muziku.
Zato je Čarli moj idealan cimer. Ne priča, tačnije, ne laje, ne zanoveta, ne gunđa, ne traži ništa osim mene.
Sa ljudima, sasvim prirodno, dolaze i različite navike, načini vaspitanja i načini života. Nekome smeta klima, neko voli glasniji televizor, jedni pitaju, drugi su na telefonu, trećima smeta Čarli. Neko želi da razgovara baš onda kada je meni potrebna tišina. Sve su to male stvari koje život sa drugim čovekom čine dinamičnim i zanimljivim, ali ponekad i napornim.
Čarli nema nijedan od tih zahteva.
Njegovo prisustvo mi ne oduzima energiju, on mi je vraća. Sve nemire u meni i oko mene on na svoj pseći način pretvara u harmoniju.
Jedini cimer sa kojim mogu da delim i tišinu
Živim sama još od svoje šesnaeste godine. Navikla sam na svoj ritam, svoj prostor i svoju tišinu. Čak mi je teško da spavam sa nekim u istom krevetu jer mi je potreban osećaj slobode.
Što bi rekla moja Dora: „Mama, nemoj mi preblizu, kradeš mi vazdušni prostor.“
Tako se isto osećam.
Jedino biće sa kojim mogu da delim sobu, pa čak i krevet – svako sa svojim jastukom – jeste Čarli.
Što veći krevet i što bliže meni, misli Čarlito.
Nikada nisam pomislila da će jedan pas postati moj najveći izvor mira. Ali upravo se to dogodilo.
Često kažem da je Čarli moj antidepresiv i moj saveznik protiv anksioznosti.
Naravno, pas ne može da zameni lekara, psihoterapiju ili lek kada su oni potrebni. Ali postoji nešto što medicina ne može da prepiše, nešto što ne ide na recept – prisustvo bića koje vas voli bez pitanja, bez uslova i bez očekivanja.
Kada legne pored mene, kada me pogleda ili samo mirno diše dok čitam knjigu, kao da mi kaže:
„Ne brini. Tu sam.“
I tada zaista osetim mir.
Moj psihoterapeut bez diplome
Nauka godinama ukazuje na to da druženje sa psima može biti povezano sa smanjenjem stresa, osećajem sigurnosti i većom fizičkom aktivnošću. Pas nas tera da ustanemo, izađemo napolje, šetamo, udahnemo vazduh i makar nakratko zaboravimo na ono što nas opterećuje.
Kod mene je upravo tako.
Čarli je moj psihoterapeut bez diplome, lajf kouč ili životni učitelj, kako je to danas postalo imperativ, ali i fitnes instruktor.
Koliko god da sam umorna ili neraspoložena, kada dođe vreme za šetnju – nema izgovora. Obujem patike i izlazimo.
Zahvaljujući njemu hodam više, brinem o sebi i ne dozvoljavam da me svakodnevni stres potpuno savlada.
Možda mi nijedan lekar nije propisao Čarlija kao terapiju, ali život jeste.
I možda je baš to ono što me je moj mali, beli bišon naučio: da nije svaka terapija u kutiji, niti se svaki lek kupuje u apoteci.
Nekada je terapija šetnja, nekada tišina, nekada njegov dodir, pogled pun topline, ljubavi i odobravanja.
A nekada je šapa jednog psa koja traži češkanje. A to tek umiruje, kao i čaj od kamilice.
Ljudi su nam potrebni, ali psi nas podsećaju na jednostavnost
Ljudi su potrebni jedni drugima. Bez ljudi život ne bi imao smisla.
Volimo se, svađamo, mirimo, pomažemo jedni drugima i zajedno prolazimo kroz oluje i život.
Ali ljudi su nesavršeni. Niko od nas nije čista ljubav. Nekada očekujemo previše. Nekada pogrešno razumemo jedni druge. Naljutimo se. Povredimo. Tražimo mane i zaboravljamo sve ono dobro što je neko učinio. Ljutnja, bes i težak oprost često zauzmu više prostora nego što bi trebalo.
Pas ne razmišlja tako.
On ne broji vaše greške i ne meri vaše uspehe, koliko zarađujete, kako izgledate, ko ste ili šta ste.
On gleda srcem, a tako se i najbolje vidi. Ne traži vaše mane. Traži razlog da vas voli.
I možda je baš zato pseća ljubav toliko čista.
Čarli me svakoga dana podseća da se slaže sa mnom u onome što pokušavam – da u ljudima prvo pronađem ono dobro, baš onako kako on pronalazi dobro u meni.
„To je samo pas“
Možda će neko reći:
„To je samo pas.“
Ja ću reći:
Nije.
On je moj prijatelj, moj saputnik, moj psihostabilizator, moj čuvar mira i moj svakodnevni podsetnik da sreća često nije u velikim stvarima.
Sreća ponekad nije putovanje, skupa večera, nova haljina ili savršen život koji izgleda samo lepo na fotografijama.
Ponekad je sreća mnogo jednostavnija.
Jedan pas koji vas svakog jutra podseti da ustanete, obujete patike, udahnete duboko i krenete u šetnju.
Kad krene da me požuruje, samo mu dobacim da ne mogu u pidžami na ulicu ili: „Sačekaj da uzmem smeće.“ Stane i sačeka, bez opaski.
A onda svako svoj posao i kauč.
Gde god bila, kakav god mi bio dan, znam da imam nekoga ko me čeka i ko ne pita zašto ili kako. Tu si i u redu je.
Moj mali luksuz
Možda je zato mir danas postao najveći luksuz savremenog života.
A ja svoj luksuz imam svakog dana. Spava pored mene, ima četiri šape, veseli rep i zove se Čarli. I kada mi je teško, ne drži mi predavanje. Ne daje mi savete, ne pita šta mi je. Zna. Samo legne pored mene. I ostane.
Možda je upravo to najveća lekcija koju sam od njega naučila: Ne moramo uvek da pronađemo rešenje. Ponekad je dovoljno da ne budemo sami.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)