Uvodni dani Svetskog prvenstva dali su protivargument onima koji su tvrdili da će turnir sa više reprezentacija biti previše glomazan i dosadan, pošto je prvih 16 utakmica donelo jednu senzaciju, nekoliko iznenađenja i nagoveštaj da su timovi dovoljno ujednačeni da priča o broju učesnika ne bude u prvom planu.
Kada zemlja od pola miliona stanovnika, sačinjena od 10 vulkanskih ostrva u Atlantskom okeanu, obezbedi plasman na Svetsko prvenstvo i na debiju zaustavi prvaka Evrope sa samo jednim načinjenim faulom, očekivano je da to bude vest o kojoj će se danima pričati.
I potpuno zasluženo. Remi Zelenortskih Ostrva protiv Španije (0:0) doneo je pregršt tema koje mame osmeh na lice – od 40-godišnjeg golmana Vozinje koji je sa sedam odbrana preko noći postao svetski poznat, do defanzivca Roberta Lopesa koji je poziv u reprezentaciju dobio preko jedne poslovne društvene mreže.
Ali podvig afričke selekcije doneo je i važno pitanje: da li je prvih pet dana Mundijala opravdalo proširenje na 48 učesnika?
Uoči starta turnira u Meksiku, Kanadi i Sjedinjenim Državama, opravdano su se mogle čuti bojazni o kvalitetu turnira koji predstoji. Umesto 32 reprezentacije, sada ih je 50 odsto više, i umesto 64 utakmice na celom turniru, sada će ih biti 72 samo u grupnoj fazi.
Uz tako veliko povećanje učesnika, bilo je očekivano da na Mundijal stigne veliki broj debitanata. U javnosti i medijima nemali je broj onih koji su se plašili razvodnjavanja kvaliteta, isuviše jednostranih utakmica, ubedljivih pobeda i dosade u grupnoj fazi.
Ipak, nakon prvih pet dana turnira, ako je potrebno izvoditi bilo kakav zaključak – onda je to da je nivo selekcija po različitim kontinentima ujednačeniji nego ranije. Istina, iza nas je tek 16 od ukupno 104 utakmice, što nije veliki uzorak, ali i u njih je dosta toga stalo.
Azija je prva napravila iskorak
Najveći kontinent na najvećem Mundijalu do sada ima devet predstavnika i šest ih se već pokazalo u dobrom svetlu, pošto nijedan od njih nije poražen.
Prvo je Južna Koreja nanela udarac Češkoj 2:1 u grupi A, predvođena bivšim igračem Crvene zvezde Hvangom Inbomom. Katar je protiv Švajcarske uradio što Srbija nije umela ni 2018. ni 2022. godine i osvojio bod (1:1), dok je svoje nove navijače obezbedila Australija odličnom pobedom protiv Turske (2:0).
Japanci su bili hrabri protiv Holandije i zaslužili 2:2, a Saudijska Arabija je uprkos energičnim naletima Urugvaja Marsela Bjelse stigla do remija 1:1 nakon inicijalnog vođstva.
Jedino bi se moglo pričati da se očekivalo više od Irana protiv Novog Zelanda (2:2) da ta selekcija nije pod velikim pritiskom činjenice da je njihova zemlja u ratu sa SAD i da u ovu državu ulaze i izlaze brže nego što igrači izvode aut po novim Fifinim pravilima.
Jasniju sliku imaćemo kada vidimo i preostale tri azijske selekcije. Irak će u noći između utorka i srede imati težak posao protiv Norveške, Jordan će pokušati da iznenadi Austriju predvođenu Markom Arnautovićem, dok će Uzbekistan debitovati protiv Kolumbije kao tek treća bivša sovjetska republika na Svetskom prvenstvu (posle Rusije i Ukrajine).
Još će mnogo fudbala biti dok ne dobijemo jasniju sliku, ali zbog sistema takmičenja, i Južna Koreja i Australija su jednom nogom već u drugoj fazi, Japanci se tamo očekuju, a ostali će imati svoje šanse da stignu do još jedne neophodne pobede.
Južna Amerika naslućuje krizu
Prvih 15 minuta utakmice protiv Maroka, Brazil je izgledao, reći će svi oni zaljubljeni u žute dresove, kako Brazil ne bi smeo da izgleda. Zvanični prvaci Afrike, iako tu titulu nisu zaslužili na terenu, pokazali su da nisu slučajno bili četvrta selekcija prošlog Mundijala.
Ekipa Mohameda Uabija je nastavila da raste i napreduje. Marokanci su opasno pritisli “karioke”, stigli do vođstva, i napadali do samog kraja. Na kraju su dva tima morala da se zadovolje bodom (1:1), ali je Brazil bio daleko od toga da nekoga očara svojom igrom.
Selekcija Karla Anćelotija po imenima igrača je daleko od timova uz koje su generacije navijača odrastale. Samo po sebi, to ne mora ništa da znači, ali već dugo Brazilci ne igraju fudbal koji uliva poverenje. Sada se već posle prvog meča postavljaju pitanja hoće li kroz turnir uspeti da ubace u višu brzinu i koja će to brzina tačno biti.
Što se tiče ostalih Južnoamerikanaca, ni oni se nisu proslavili.
Najviše je razočarao Paragvaj porazom 1:4 od domaće selekcije SAD. Defanzivno dezorijentisani, učinili su da Amerikanci izgledaju kao tim sposoban bar za četvrtfinale, a znamo istorijski koliko to laska “jenkijima”, i bili su daleko od ekipe koja je u kvalifikacijama “tukla” i Argentinu i Brazil i Urugvaj.
Ekvador je od Obale Slonovače izgubio 1:0 golom u 90. minutu i lako je mogao da stigne do boda. To jeste bilo razočaranje za njih, ali brzo će to moći da poprave protiv Kurasaa. Moći i morati, jer posle toga im slede Nemci. Dakle, ni za drugoplasirani tim južnoameričkih kvalifikacija nema garancija za prolaz dalje.
Dodajmo na to i remi Urugvaja protiv Saudijske Arabije, i vidimo da će u prvoj rundi “fleke” morati da vadi branilac svetske krune, Argentina, protiv selekcije Alžira.
Utakmica je previše, ali kad se lopta zakotrlja – sve pada u vodu
Da 48 selekcija možda i neće dovesti do značajno lošijeg turnira pokazali su i drugi. Haiti se hrabro borio sa Škotskom i izgubio 1:0, Kanada je pokazala daleko više od Bosne i Hercegovine, a Egipat naterao Belgiju da strepi u remiju 1:1.
Istina, bilo je i ubedljivih pobeda kakve se često pominju protiv proširenja turnira. Švedska je razbila Tunis 5:1 nošena etničkim Tunišaninom Jasinom Ajarijem i njegova dva pogotka. I Nemačka je ubedljivom pobedom ugrozila rekord Jugoslavije iz 1974. godine, ali je na kraju ipak ostala kratka – u trijumfu 7:1 protiv Kurasaa imali su “samo” šest različitih strelaca.
Ali to su rezultati kakve na Mundijalu neretko viđamo. Španija je pre četiri godine Kostariku savladala 7:0, a šta tek reći za Nemce i njihovo ponižavanje Brazila u Brazilu, 7:1 u polufinalu 2014. godine?
Ono do čega bi ovako “napumpano” Svetsko prvenstvo moglo pre da dovede je zamor gledalaca da isprate sva dešavanja. Grupna faza traje punih 17 dana i jedino što će doneti je da skrati broj preostalih ekipa sa 48 na 32 – izlazak u nokaut fazu sada je jednak plasmanu na neki od prethodnih Mundijala.
U vreme kada je fudbal dostupan 365 dana u godini i uvek se nešto igra, biće onih kojima će ovaj turnir biti previše glomazan, dugačak i dosadan.
Ali pre ili kasnije, koliko već na ovom turniru, opet će se pojaviti neka nova Zelenortska Ostrva i napraviti novu senzaciju o kojoj ćemo svi pričati. Tada rasprave o broju učesnika, u suštini, neće ni biti važne.
I to je jedna od moći koju fudbal poseduje – kad se lopta zakotrlja, sve drugo pada u vodu. I sve je moguće.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)