U školi se uči da na Zemlji postoji sedam kontinenata i da su njihove granice jasno definisane, uglavnom okeanima i tektonskim pločama, a u slučaju Evrope i Azije istorijskim razlozima. Međutim, novo istraživanje objavljeno u uglednom geološkom časopisu Gondwana Research pokazuje da u najmanje jednom slučaju te granice nisu tako jednostavne kako se prikazuju na mapama.
Prema studiji naučnika sa Univerziteta u Derbiju, Evropa i Severna Amerika geološki se još uvek nisu u potpunosti razdvojile, iako se decenijama smatralo da je taj proces završen pre više od 50 miliona godina.
Istraživanje, koje je predvodio geolog Džordan Petijan sa Univerziteta u Derbiju, sprovedeno je u severnom Atlantiku i u oblasti Srednjoatlantskog grebena, gde se evroazijska i severnoamerička tektonska ploča razmiču.
– Severnoamerička i evroazijska tektonska ploča zapravo još nisu u potpunosti razdvojene, kako se uobičajeno smatra da se dogodilo pre oko 52 miliona godina – izjavio je Petijan.
U većini udžbenika Srednjeatlantski greben opisuje se kao ožiljak drevnog raspada kontinenta, nakon čega se između ploča formirao okean. Međutim, Petijan i njegov tim tvrde da taj proces još nije završen i da su ploče i dalje povezane na geološki značajne načine.
Island kao ključno područje
Posebno važnu ulogu u ovom tumačenju ima Island. Ostrvo se nalazi tačno na sredini Srednjoatlantskog grebena i dugo se smatralo dokazom da su se ploče razdvojile, nakon čega je magma iz dubine Zemlje ispunila nastalu pukotinu. Nova studija, međutim, nudi drugačije objašnjenje.
Naučnici Island i obližnji Grenlandsko–Islandsko–Farski greben ne vide samo kao vulkanske strukture, već kao delove šire celine koja sadrži fragmente kontinentalne kore povezane i sa Evropom i sa Severnom Amerikom. Za takvu strukturu predložili su novi termin – – razlomljena okeanska magmatska visoravan“ (Rifted Oceanic Magmatic Plateau – ROMP).
– Poenta nije u tome da će se kontinenti ponovo spojiti, već da granica između njih nije jednostavna linija razdvajanja kroz okean – objasnio je Petijan.
Svoje otkriće opisao je slikovitom metaforom, uporedivši ga sa geološkim ekvivalentom pronalaska Atlantide, jer su, kako kaže, otkrili – fragmente izgubljenog kontinenta potopljene ispod mora i prekrivene kilometrima tankih slojeva lave“.
Slični procesi i na drugim mestima
Kako bi pokazali da ovakvi – nedovršeni raspadi“ nisu izuzetak, naučnici su analizirali i oblast Dejvisovog prolaza, plitkog morskog područja između Kanade i Grenlanda koje povezuje Labradorsko more i Bafinov zaliv.
U ranijim radovima, na koje se poziva i ova studija, Petijanov tim je opisao postojanje skrivenog – proto-mikrokontinenta“ ispod Dejvisovog prolaza. Reč je o delu kontinentalne kore koji je tokom razdvajanja počeo da se odvaja, ali je ostao izolovan i okružen okeanskom korom. Proto-mikrokontinent predstavlja još raniju fazu tog procesa – započeo je razdvajanje, ali se nikada nije u potpunosti oslobodio.
Istraživači podsećaju da severozapadni Atlantik nije nastao jednim glatkim geološkim pokretom. Rastezanje kore počelo je još u kasnom trijasu, pre oko 223 miliona godina, a potom su sledili dugi periodi istezanja i spuštanja, kao i širenje okeanskog dna u Labradorskom moru. Pre oko 58,9 miliona godina taj proces se proširio i na Bafinov zaliv.
Dejvisov prolaz se izdvaja jer ne izgleda kao tipična okeanska kora. Na pojedinim mestima njena debljina dostiže oko 30 kilometara, dok je prava okeanska kora znatno tanja. Dugo se raspravljalo da li je ta debljina posledica snažnog vulkanizma ili ostataka kontinentalne kore pomešane s magmom. Nova analiza ide u prilog ovom drugom tumačenju.
Kako su došli do zaključaka
Da bi rekonstruisali geološku prošlost regiona, naučnici su kombinovali više vrsta podataka, pri čemu su ključnu ulogu imala gravitaciona merenja, jer gušće stene stvaraju jače gravitaciono polje.
– Filtrirali smo podatke kako bismo istakli strukture veličine granica ploča. Uklonili smo kratke talasne dužine ispod 50 kilometara i veoma duge iznad 100 kilometara, čime smo odvojili plitki šum morskog dna i duboke signale plašta od obrazaca vezanih za grebene i rasjedne zone – objasnio je Petijan.
Pošto gravitacioni podaci sami po sebi ne omogućavaju precizno datiranje, istraživači su koristili i podatke iz bušotina i seizmičke profile duž zapadne obale Grenlanda kako bi utvrdili kada su pojedini rasjedi prestali da budu aktivni.
Rezultati su pokazali da u Dejvisovom prolazu nema tragova ugašenih srednjeokeanskih grebena, ali da postoji blok debele kore, debljine između 19 i 24 kilometra, okružen tanjim zonama. Prema autorima studije, taj obrazac je lakše objasniti rastegnutom kontinentalnom korom nego isključivo vulkanskim naslagama.
Zašto je ovo važno
Ako se ova interpretacija potvrdi, mogla bi da promeni način na koji naučnici definišu granice kontinenata u oblastima gde se oni još uvek razmiču. To bi unapredilo modele kretanja tektonskih ploča koji se koriste u proučavanju drevnih okeana i klime, ali i u procenama seizmičkog rizika duž starih kontinentalnih ivica.
Osim toga, kontinentalna i vulkanska kora često su povezane sa različitim mineralnim resursima, pa preciznije mapiranje ostataka kontinentalnog materijala ispod okeana može imati i praktične posledice za buduća geološka istraživanja.
Naučnici najavljuju da u narednoj fazi planiraju detaljnije analize islandskih vulkanskih stena, kompjuterske simulacije i izradu dodatnih tektonskih modela kako bi proverili da li se ispod slojeva lave zaista kriju ostaci nekadašnjeg kontinenta.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)