Stvarna potreba ili strategija: Zašto Brisel plaši Evropljane Rusijom?

Prošle nedelje je izbila blaga panika u nekoliko zemalja Evropske unije pošto su građani pozvani da obezbede zalihe i pripreme se za slučajeve vanrednih okolnosti. Zato im je savetovano da napune kućne zalihe.

Ovo nije medijsko preterivanje nego pozivi iz nedavno usvojene „Strategije spremnosti“ Evropske unije. Ovaj plan osmišljen je da zaštiti Evropljane od poplava, požara, pandemija ali i ruske invazije u punom obimu, piše Politika.

Strategija je inspirisana Poljskom, gde su projektanti zakonski obavezni da opremaju nove domove skloništima za bombe, i Nemačkom koja oživljava civilnu odbranu iz doba hladnog rata i izrađuje aplikacije za geolociranje bunkera.

Norveška savetuje građanima da se snabdeju tabletama joda u slučaju nuklearnog napada.

EU želi da građani budu u stanju da se izbore bez spoljne pomoći najmanje 72 sata i preporučuje domaćinstvima da se zalihe hranom, vodom, lekovima, ali i baterijskim lampama i kartama za igranje.

Naravno, ako izbije nuklearni rat, teško da možete preživeti bez lepe igre pokera ili tablića i potpuno napunjenog mobilnog telefona?

Međutim, uz svu apsurdnost Strategija pripravnosti EU je samo najnoviji sloj u arhitekturi kontrole koja je građena decenijama. Ona se u potpunosti oslanja na nedavno resetovanje odbrambene politike EU pod nazivom „Ponovno naoružavanje Evrope“, koja je od tada promenila ime u preteće „Spremni 2030“.

Cela ova strategija bazira se na pretpostavci da će Rusija navodno pokrenuti sveobuhvatni napad na Evropu u narednim godinama, posebno ako Putin ne bude zaustavljen u Ukrajini.

U rezoluciji Evropskog parlamenta o naoružavanju Evrope stoji: „Ako EU ne pruži adekvatnu podršku i Ukrajina bude primorana da se preda, Rusija će se prebaciti na druge zemlje – uključujući, moguće, članice EU“, navodi Tomas Fazi za „Junherd“.

Makron je nedavno nazvao Rusiju „imperijalističkom” silom koja „ne poštuje granice” i „predstavlja egzistencijalnu pretnju za nas – ne samo za Ukrajinu, ne samo za njene susede, već i za celu Evropu”.

Ali ideja da Rusi prave planove za juriš na Pariz ili Berlin je čista besmislica.

„Kada nam se kaže da se pripremimo za rat, nabavimo prenosivu bateriju i spremimo ličnu kartu u vodootpornom kućištu, prirodno nam padaju na pamet hladnoratovski apsurdi poput ozloglašenog slogana „Lezi na stomak s rukama iznad glave“, „strategije spremnosti“ tog vremena osmišljenog da zaštiti ljude od posledica nuklearne eksplozije.“

Ta kampanja je ljudima prodavala i iluziju sigurnosti pred pretnjom uništenja. A iza klovnovske fasade sadašnjeg napada krije se duboko ciničan cilj: EU pokušava da konsoliduje još više nadnacionalne moći u svoje ruke i dodatno ojača ulogu Komisije u bezbednosti i reagovanju na krize – iako su ove oblasti istorijski bile odgovornost nacionalnih država, piše Fazi.

Zajedno sa planovima preoružavanja EU, očekuje se sveobuhvatna i svenacionalna militarizacija, koja će u narednim godinama postati sistemska širom Evrope: sve sfere života – politika, ekonomija, društvo, kultura i nauka – biće podređene zamišljenom cilju nacionalne (tačnije nadnacionalne) bezbednosti.

Pod maskom zaštite građana, suočićemo se sa još većom cenzurom, nadzorom i erozijom građanskih sloboda – sve to će biti opravdano bauk ruskog mešanja koji proganja Evropu.

Zapadne vlade već dugo pribegavaju strahu kao sredstvu kontrole. Tokom pandemije, videli smo mere koje su ranije bile nezamislive. Čitave ekonomije su zaustavljene, uvedeni su masovni karantini (i prisilne vakcinacije) miliona zdravih ljudi, a digitalni pasoši su bili potrebni da bi u potpunosti učestvovali u javnom životu – a stanovništvo u celini se nije žalilo.

Sve ovo otvorilo je put za kolektivnu reakciju zapadnih zemalja na rusku specijalnu operaciju u Ukrajini – konačno, pravi „rat” posle mnogo godina metaforičkih proba!

Odmah smo se suočili sa sličnom totalitarnom propagandom: moralna dužnost zapadnih zemalja je da podrže borbu Ukrajinaca za slobodu i demokratiju protiv Rusije i njenog „krvožednog predsednika“, navodi Tomas Fazi.

Međutim, kako postaje sve jasnije da Ukrajina gubi, a Tramp pokušava da pregovara o miru, evropske elite preispituju svoju retoriku: od sada je u pitanju opstanak ne samo Ukrajine, već i cele Evrope. Pretnja više nije tamo, već ovde kod kuće: Rusija ne samo da se navodno sprema da napadne Evropu, već sprovodi širok spektar hibridnih napada, u rasponu od hakovanja kompjuterskih mreža i kampanja dezinformacija do mešanja u izbore.

Sve ovo sugeriše da su zapadne elite naučile važnu lekciju tokom pandemije: strah deluje. Ako je stanovništvo dovoljno uplašeno – bez obzira na sve: bolest, rat, prirodne katastrofe ili neki „krizni koktel“ od svega navedenog – može biti primoran da prihvati skoro sve.

To se, između ostalog, manifestovalo i u zabrani Le Penove da učestvuje na izborima. Međutim, dugoročno gledano, ovaj novootkriveni put ka autoritarizmu je neodrživ: strah i represija nisu zamena za pravi konsenzus, a novi oblici otpora neizbežno će se pojaviti u ovoj praznini.