Dok američka administracija i dalje pokušava da postigne dogovor sa Putinom, moskovski šefovi obaveštajnih službi preusmeravaju pažnju na suočavanje sa svoja dva glavna protivnika u Evropi. To su britanske i francuske obaveštajne agencije i to iz različitih razloga.
Ruski obaveštajni autoriteti oduvek su bili opsednuti Britancima, smatrajući ih znatno superiornijim u špijunskoj veštini od Amerikanaca, a ni Hladni rat nije promenio to mišljenje, ukazuju u analizi za CEPA Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.
Na kraju krajeva, Britanci su jedina obaveštajna agencija koja je ikada bila optužena za direktno planiranje obaranja režima u Moskvi (ne računajući vezu Vladimira Lenjina s Nemcima tokom Prvog svetskog rata, što i dalje predstavlja neprijatnost za zvaničnu istorijsku naraciju).
Za paranoični Kremlj gotovo da nije ni bitno što se taj pokušaj dogodio pre više od sto godina, ubrzo nakon Ruske revolucije 1917. godine.
Britanci su imali značajnu obaveštajnu operaciju u postrevolucionarnoj Rusiji, koja je u početku bila usmerena na podršku i nadgledanje ratnog saveznika, a kasnije i na podrivanje boljševičkog režima i njegovih poziva na svetsku revoluciju.
Ser Robert Hamilton Brus Lokhart, tadašnji vršilac dužnosti britanskog generalnog konzula u Moskvi, bio je optužen da je preusmeravao velike sume rubalja letonskim trupama (Lenjinovoj pretorijanskoj gardi) u pokušaju da uz pomoć čuvenog špijuna Sidnija Rajlija organizuje anti-boljševički državni udar 1918. godine.
Brus Lokhart je uhapšen od strane Čeke (tajna policija sovjetske Rusije), optužen za planiranje atentata na boljševičke lidere, a kasnije je razmenjen za Maksima Litvinova, koji je bio zatvoren u britanskom zatvoru i kasnije postao sovjetski ministar spoljnih poslova pod Staljinom.
Rajli je na prevaru vraćen u Rusiju, gde je uhapšen i pogubljen.
Još od „Lokhartove zavere“, moskovske špijunske agencije posmatraju britanske špijune s mešavinom straha i divljenja.
Na neki način, razvijen je odnos ljubavi i mržnje koji je nadilazio čisto operativnu logiku.
Šezdesetih godina, kada su se moskovski špijuni prvi put izašli u javnost i počeli da direktno sponzorišu špijunske filmove, kao što je „Mrtva sezona“ iz 1968. uzor su im bili britanski filmovi, a britanske špijune su prikazivali kao glavne neprijatelje KGB-a.
Glavna atrakcija filma bila je njegova atmosfera. Sniman u crno-beloj tehnici na sivoj pozadini (pomalo nalik britanskom filmu „Špijun koji je došao sa hladnoće“ iz 1965), muškarci u kasnim četrdesetim i pedesetim godinama, obučeni u sive i crne mantile, govore tiho i ne rade gotovo ništa.
Akcione scene počinju tek na samom kraju.
Radnja se fokusira na dvoličnost i cinizam neprijateljske sile bez imena (Britanija se nikada eksplicitno ne pominje, ali svi znaci ukazuju na njih).
Njihovo ponašanje je duboko cinično i opasno – neprijatelj angažuje traženog nacističkog ratnog zločinca kako bi nastavio istraživanja na razvoju neurohemijskog oružja.
Dok američka administracija i dalje pokušava da postigne dogovor sa Putinom, moskovski šefovi obaveštajnih službi preusmeravaju pažnju na suočavanje sa svoja dva glavna protivnika u Evropi. To su britanske i francuske obaveštajne agencije i to iz različitih razloga.
Ruski obaveštajni autoriteti oduvek su bili opsednuti Britancima, smatrajući ih znatno superiornijim u špijunskoj veštini od Amerikanaca, a ni Hladni rat nije promenio to mišljenje, ukazuju u analizi za CEPA Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.
Na kraju krajeva, Britanci su jedina obaveštajna agencija koja je ikada bila optužena za direktno planiranje obaranja režima u Moskvi (ne računajući vezu Vladimira Lenjina s Nemcima tokom Prvog svetskog rata, što i dalje predstavlja neprijatnost za zvaničnu istorijsku naraciju).
Za paranoični Kremlj gotovo da nije ni bitno što se taj pokušaj dogodio pre više od sto godina, ubrzo nakon Ruske revolucije 1917. godine.
Britanci su imali značajnu obaveštajnu operaciju u postrevolucionarnoj Rusiji, koja je u početku bila usmerena na podršku i nadgledanje ratnog saveznika, a kasnije i na podrivanje boljševičkog režima i njegovih poziva na svetsku revoluciju.
Ser Robert Hamilton Brus Lokhart, tadašnji vršilac dužnosti britanskog generalnog konzula u Moskvi, bio je optužen da je preusmeravao velike sume rubalja letonskim trupama (Lenjinovoj pretorijanskoj gardi) u pokušaju da uz pomoć čuvenog špijuna Sidnija Rajlija organizuje anti-boljševički državni udar 1918. godine.
Brus Lokhart je uhapšen od strane Čeke (tajna policija sovjetske Rusije), optužen za planiranje atentata na boljševičke lidere, a kasnije je razmenjen za Maksima Litvinova, koji je bio zatvoren u britanskom zatvoru i kasnije postao sovjetski ministar spoljnih poslova pod Staljinom.
Rajli je na prevaru vraćen u Rusiju, gde je uhapšen i pogubljen.
Još od „Lokhartove zavere“, moskovske špijunske agencije posmatraju britanske špijune s mešavinom straha i divljenja.
Na neki način, razvijen je odnos ljubavi i mržnje koji je nadilazio čisto operativnu logiku.
Šezdesetih godina, kada su se moskovski špijuni prvi put izašli u javnost i počeli da direktno sponzorišu špijunske filmove, kao što je „Mrtva sezona“ iz 1968. uzor su im bili britanski filmovi, a britanske špijune su prikazivali kao glavne neprijatelje KGB-a.
Glavna atrakcija filma bila je njegova atmosfera. Sniman u crno-beloj tehnici na sivoj pozadini (pomalo nalik britanskom filmu „Špijun koji je došao sa hladnoće“ iz 1965), muškarci u kasnim četrdesetim i pedesetim godinama, obučeni u sive i crne mantile, govore tiho i ne rade gotovo ništa.
Akcione scene počinju tek na samom kraju.
Radnja se fokusira na dvoličnost i cinizam neprijateljske sile bez imena (Britanija se nikada eksplicitno ne pominje, ali svi znaci ukazuju na njih).
Njihovo ponašanje je duboko cinično i opasno – neprijatelj angažuje traženog nacističkog ratnog zločinca kako bi nastavio istraživanja na razvoju neurohemijskog oružja.
Glavni konsultant filma bio je Konon Molodij, KGB ilegalac (špijun bez diplomatskog pokrića) koji je radio u Velikoj Britaniji pod maskom kanadskog biznismena dok nije bio uhapšen i kasnije razmenjen.
Film je postigao trenutni uspeh – pogledalo ga je 35 miliona sovjetskih građana. Imao je ogroman i dugotrajan uticaj na redove KGB-a: Putin je jednom priznao da ga je upravo taj film inspirisao da se pridruži bezbednosnim službama.
Sovjetske špijunske službe su, takođe, podsticale objavljivanje štampanih dela u okviru propagandnog rata.
Tokom šezdesetih godina prošlog veka objavljen je ogroman broj knjiga, a ponovo je glavni pravac delovanja KGB-a bio usmeren ka Britaniji.
Moskva je sponzorisala objavljivanje knjiga koje su napisali britanski špijuni-izdajnici Kim Filbi i Donald Meklin, članovi takozvane Kembridž petorke (mada je, zanimljivo, samo Filbijeva knjiga prevedena na ruski).
Sedamdesetih i osamdesetih godina, Kim Filbi je među obaveštajcima KGB-a koji su se pripremali za službu u Velikoj Britaniji bio posmatran s divljenjem koje se graničilo s idolo-poklonstvom.
Kao deo njihove obuke, lično ih je informisao o tome kako izgleda biti Britanac. I zaista, mladi operativci KGB-a počeli su da imitiraju Filbijeve navike i manire.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, mnogi od tih oficira koji su nastavili da služe u onome što je postalo poznato kao Spoljna obaveštajna služba (SVR) organizovali su neformalni „Engleski klub“, smešten u plavo-beloj vili u ulici Kolpačni, u centru Moskve, gde se nalazio i pres-centar SVR-a.
Krug članova uključivao je Jurija Kobaladzea, šefa pres-službe SVR-a, i Mihaila Ljubimova, veterana KGB-a koji je postao pisac špijunskih romana – obojica su služila u Londonu tokom Hladnog rata.
Zanimljivo je da su neki od tih Filbijevih poštovalaca proveli godine radeći u odeljenju za dezinformacije ruske obaveštajne službe – odeljenju koje je bilo ne samo uključeno u „aktivne mere“ širom sveta, već i u velikoj meri odgovorno za redefinisanje imidža SVR-a nakon raspada Sovjetskog Saveza.
U tom naporu, ruski špijuni su predstavljeni kao sofisticiraniji, kulturniji, svetskiji i čak liberalniji, za razliku od brutalnih oficira KGB-a koji su služili unutar zemlje. Ovaj veoma uspešan proces rebrendiranja pomogao je SVR-u da se zaštiti od reformi tokom 1990-ih.
Moskovski šefovi obaveštajnih službi počeli su da veruju da Britanci nemaju premca kada je reč o manipulisanju i neprijateljima i saveznicima.
Vitalij Šlikov, načelnik odeljenja za ekonomsku obaveštajnu službu sovjetske vojne obaveštajne službe (GRU) pod Gorbačovom, jednom je s otvorenim divljenjem rekao autorima kako je u švajcarskom zatvoru 1980-ih – gde je završio kao razotkriveni ilegalac GRU-a – čitao o Britanskoj bezbednosnoj koordinaciji (BSC), ogranku britanske obaveštajne službe u SAD tokom Drugog svetskog rata.
Šlikov je verovao da je BSC efikasno manipulisala američkom vladom kako tokom rata, tako i dugo nakon njega.
Nije bio usamljen u svojim uverenjima. Unutar Putinovog režima, sumnje u britansku podmuklost samo su postajale jače.
Još 2007. godine, Prvi kanal, glavna televizijska stanica u Rusiji, emitovao je seriju Velika igra, koja prikazuje kontinuiranu britansku zaveru protiv Rusije. Seriju je kreirao Mihail Leontjev, jedan od propagandista najbližih Putinu.
Glavna poruka serije bila je da Hladni rat nije počeo 1949. godine niti je završio 1991, a Britanci su ponovo prikazani kao glavni neprijatelji.
Serija je ponovo emitovana 2008. godine odmah nakon ruskog rata u Gruziji a zatim još jednom u martu 2022, nakon početka sveobuhvatne invazije na Ukrajinu.
Otvorena britanska podrška Ukrajini u ratu samo je dodatno podstakla moskovsku paranoju: ruske specijalne službe već godinama sumnjaju da je elitna britanska vojna jedinica, SAS, umešana u sukob (očigledno ne bez osnova).
Francuska se našla na nišanu Rusije iz drugačijih razloga. Od 2022. godine u Moskvi raste uverenje da je Francuskoj poverena uloga – od strane zapadnih obaveštajnih službi – da privlači prebegle i dezertere na Zapad.
To je za Kremlj smrtonosan greh, s obzirom na to koliko je oduvek bio paranoičan po pitanju pretnje da ruski vojnici, špijuni i diplomate mogu preći na drugu stranu. I zaista, tokom 20. veka, Rusija je proizvela izuzetno veliki broj prebega.
Ove sumnje su postale još izraženije kada je Francuska 2023. godine donela izuzetno značajnu odluku da prihvati ruske vojne dezertere.
Francuski Nacionalni sud za azil odobrio je utočište za 19 muškaraca u julu 2023. Sud je usvojio doktrinu prema kojoj ruskim državljanima treba dodeliti status izbeglice ako mogu da „dokažu da se suočavaju sa ličnim rizikom od progona ukoliko se vrate u Rusiju zbog toga što nisu postupili po naređenju o delimičnoj mobilizaciji u kontekstu rata koji vodi ruska vojska protiv Ukrajine“.
U oktobru iste godine, šest ruskih vojnika koji su pobegli sa ratišta u Ukrajini ili nisu želeli da učestvuju u ratu, stigli su u Francusku iz Kazahstana bez putnih isprava ili pasoša. Dobili su dozvolu za ulazak kako bi zatražili politički azil u Francuskoj, što je bio prvi veći slučaj da je neka evropska zemlja primila grupu dezertera.
Do tada su aktivisti za ljudska prava izbrojali više od 2.000 ruskih vojnika koji su pobegli u inostranstvo.
Moskva je postajala sve paranoičnija i kada je reč o mogućem direktnom učešću francuske vojske u ratu.
U januaru 2024. godine, kada je izveden raketni napad na istočni ukrajinski grad Harkov kada je poginulo više desetina ljudi, ruske novinske agencije su tvrdile da je napad bio usmeren na grupu francuskih plaćenika koji su se borili na strani Ukrajine (ovu tvrdnju su francuske vlasti odmah odbacile).
Sumnje Kremlja samo će se dodatno produbiti događajima iz poslednjih meseci. Francuska i Britanija ponudile su da formiraju okosnicu vojne sile pod evropskim vođstvom u Ukrajini, kao deo sporazuma o prekidu vatre – perspektiva koja je oduvek bila najveća noćna mora Kremlja.
Komentari (0)