Srbija obeležava Dan državnosti – u znak sećanja na 15. februar 1804. godine, kada je podignut Prvi srpski ustanak i Sretenje 1835. godine, kada je donet Sretenjski ustav.
Dan se kao državni praznik slavi od 2002. godine. Centralna državna ceremonija obeležavanja Dana državnosti biće održana u Orašcu u 10 časova.
U znak sećanja na obnovu srpske državnosti početkom 19. veka, odnosno začetak moderne srpske države, Srbija obeležava Dan državnosti – Sretenje. Centralna državna ceremonija obeležavanja Dana državnosti se održava u Orašcu, a predvodi je Miloš Vučević.
– Ljudski vek ispunjen je usponima i padovima, trenucima radosti i tuge koji neizbežno oblikuju put i sudbinu svakog pojedinca. Tako je bilo u prošlosti, tako je i sada a tako će biti i u budućnosti. Nad nekada centrom sveta, slavnim Carigradom, nadvila se strašna tama u VI veku. Zbog epidemije kuge svakodnevno su ljudi umirali u velikom broju, a strah i beznađe zavladali su Konstantinovim gradom. Prema predanju, Gospod je tada otkrio jednom pobožnom čoveku da će kuga prestati ako se Sretenje Gospodnje svečano obeleži. Nakon što je ovaj praznik molitveno proslavljen, dogodilo se čudo i kuga je stala. Ova pouka iz davnina nam donosi poruku da kroz veru i nadu, kao i uvek potrebnu slogu, možemo da prevaziđemo sve izazove koji su pred nama. Otvaranje dijaloga po brojnim pitanjima jedini je put koji može da nas izvede iz društvene krize. Međusobno poštovanje i uvažavanje opštih interesa moraju biti temelj na kojem možemo da gradimo budućnost – rekao je Vučević.
Na dan kada obeležavamo Sretenje Gospodnje, mi ujedno slavimo i naše sretenje sa Slobodom, naveo je on.
– Sad već davne 1804. godine u Orašcu sabrali su se prognani, tlačeni i poniženi kako bi doneli sudbinske odluke. Predaja nije bila opcija, kao što nije ni danas, kao što neće biti ni u budućnosti. Narod je rešio da brani svoju slobodu po svaku cenu jer je dobro znao da će ga svaka druga odluka vratiti u ropstvo. U tom teškom istorijskom momentu, ustanici su se okupili oko svog vožda, Karađorđa Petrovića. Lovćenski bogovidac, Mudri Njegoš, smatrao je Karađorđa najvećim Srbinom novije srpske istorije, jer on „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva — dunu život srpskoj duši“. Nakon buđenja u Orašcu, ustanak se rasplamsao svom snagom. Beše tada „krvca iz zemlje provrela“ i „usta raja ko iz zemlje trava.“ Ništa više nije moglo slomiti volju naših predaka za slobodom. Uz ogromnu žrtvu i stradanje postavljeni su temelji izgradnje moderne srpske države ali i temelji slobode drugih balkanskih naroda. Zavet te slobode i danas nas opominje koliko moramo budno stražariti da sačuvamo svoju nezavisnost. Mnogima danas neodgovara, slobodarska i neutralna Srbija a ja im sa ovog mesta poručujem da će Srbija to ostati jer to želi većina njenih građana. Ma kakve pritiske nam pravili, Srbija nikada neće priznati otimanje svoje teritorije niti će ugroziti svoje prijateljstvo sa tradicionalnim saveznicima. To je zavet Karađorđevih ustanika, to je dug koji svi imamo prema slobodi – rekao je Vučević.
Danas se i navršava 190 godina od kako je u Kneževini Srbije proklamovan „Sretenjski ustav“, po mnogim odredbama jedan od najdemokratskijih i najnaprednijih ustava tadašnje Evrope, podsetio je.
– Izradio ga je Dimitrije Davidović po ugledu na slobodoumne ustave Švajcarske i Belgije, a po opštim načelima bio je sastavljen u demokratskom-liberalnom duhu. Donošenje ovog pravnog akta bio je vanredan iskorak u izgradnji i podizanju pravne svesti u Srbiji. Odredbe su predviđale pored kneza i Saveta, stalnu Narodnu skupštinu, nezavisno sudstvo a građanska prava su bila široka i zajamčena. „Sretenjski ustav“ je u mnogome pokidao brojne veze Kneževine sa Turskom, bio je to u stvari srpski susret sa pravnom slobodom. Ova epizoda nam najbolje ilustruje kako se promenila Srbija u periodu od dve decenije….1815. godine, vodila se grčevita borba za biološki opstanak a dvadeset godina se vodila politička borba za izgradnju pravne države. Slobodan Jovanović je između ostalog napisao za kneza Miloša Obrenovića i sledeće: „. Po skoro jednodušnoj oceni istoričara, Miloš je najveći politički um koji je Srbija dala u celom XIX veku…… Miloš je onaj koji je udario osnovu i njenoj spoljašnjoj nezavisnosti i njenom unutrašnjem uređenju“. Kako su naši preci preobratili Srbiju u prvoj polovini XIX veka tako smo i mi vođeni idejom izgradnjom jake Srbije započeli niz reformi od 2012. godine koje su nam omogućili da danas budemo jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Plan „Skok u budućnost – Srbija EXPO 2027“ biće realizovan zarad pređašnjih generacija kao i onih koji tek treba da vode našu državu. Iako neki sanjaju i maštaju da Srbija mora da stane, sa ovog mesta im poručujem da se to neće dogoditi. Oni zaboravljaju koje smo sve pritiske prošli kao narod samo u poslednji sto godina, ništa ne može slomiti našu upornost i našu želju za pravdom. Sećajući se slavnih predaka gledamo hrabro u budućnost! Živela sloboda, živela Srbija! – rekao je on.
Na Sretenje 1804. godine, pre 221 godinu, grupa istaknutih srpskih prvaka sa prostora tadašnjeg Beogradskog pašaluka, zvanično Smederevskog sandžaka, izabrala je Karađorđa, Đorđa Petrovića, za vožda, predvodnika.
To je bila dobro promišljena odluka zbog činjenice da je Karađorđe posedovao ne samo lične kvalitete, odlučnost i čvrstinu, već i ratno iskustvo u sklopu austrijskih frajkora 1788–1791.
Njegov izbor izvesno je bio i posledica sasvim osobenog ugleda koji je uživao.
Važio je za žustrog, preduzimljivog, oštrog i odlučnog, ali i čoveka britke pameti. Bio je, takođe, vešt trgovac stokom. Pretežni izvor znatnijih prihoda onovremenih Srba sa prostora Beogradskog pašaluka bio je izvoz stoke u Austriju.
Bilo je poznato i da ne trpi neposlušnost, da je katkad prek, pa i da lako poteže oružje.
Na zboru u Marićevića jaruzi kod Orašca, u središtu Šumadije, odlučeno je da se podigne buna protiv dahija, četvorice samovoljnih gospodara u beogradskom pašaluku.
Njihov položaj zapravo nije bio legalan ni sa stanovišta vlasti na Bosforu, ali je uglavnom nevoljno tolerisan.
Seča knezova
Neposredan povod, bio je teror dahija poznat kao Seča knezova, uklanjanje viđenijih i preduzimljivijih među Srbima.
Teror dahija je tada, umesto da sputa buntovnost Srba, zapravo nenadano doveo do rasplamsavanja bune. Prethodno su, 1801. godine, ubili beogradskog pašu, da bi se samovolja potom uvećavala do početka ustanka 1804.
Pod vođstvom Karađorđa ustanici su ubrzo oslobodili veći deo pašaluka. Buna je najpre zahvatila krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju, potom Pomoravlje, Podrinje, odakle se buna nadalje širila prema jugu.
Kada je njihov položaj postao nemoguć, a pad Beograda bio nadomak, dahije su pokušale beg niz Dunav. Posekao ih je vojvoda Milenko Stojković, jula 1804. godine, na dunavskom ostrvu Ada Kale, u Đerdapu.
Odstranjivanje dahija dogodilo se uz podršku predstavnika legitimnih vlasti na Bosforu.
U prvoj fazi ustanka bitan momenat bio je Boj na Ivankovcu, kod Ćuprije, avgusta 1805. godine, kada su ustanici potukli vojsku Hafiz-paše, novopostavljenog čelnika Beogradskog pašaluka, koji je u potpunosti oslobođen 1807. godine.
Ishod Prvog srpskog ustanka odredio je mir Rusije i Turske potpisan u Bukureštu 1812. godine.
Rusija se tada, suočena sa Napoleonovom invazijom, okreće ratu protiv Francuza i široku koaliciju koju su oni predvodili.
Turska je Karađorđev ustanak ugušila 1813. Usledio je egzodus ustaničkih prvaka, i samog Karađorđa, potucanje “od nemila do nedraga” po Austriji i Rusiji.
U Srbiji, Turci u to vreme sprovode strahovit, neopisiv teror.
Pošto namera primirivanja ustanika autoritetom Bećir paše iz Bosne nije donela rezultate, Sultan na Srbe šalje Hafiz pašu. Bio je to prelomni momenat, jer od njegovog poraza na Ivankovcu postaje nesumnjivo da su Srbi u ustanku protiv turske vlasti uopšte.
Usledila je Hadži Prodanova buna 1814. i Drugi srpski ustanak aprila 1815. godine, na Cveti, u Takovu.
Prvi i Drugi srpski ustanak 1804. i 1815. godine, postupno su doveli do obrazovanja novovekovne srpske države. Veliki nemački istoričar Leopold Ranke nazvao je taj period – Srpska revolucija.
Srpskom revolucijom, takođe, započinje i proces oslobađanja hrišćanskih naroda Jugoistočne Evrope od Turske. Ustanak Grka 1821. usledio je po srpskom uzoru.
Borba Srba za nezavisnost, započeta Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, uspešno je okončana decenijama kasnije, pored ostalog zahvaljujući mudrosti i veštini knjaza Miloša Obrenovića.
Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804–1813), u sklopu obnove srpske državnosti, ustrojio je i niz važnih institucija, neophodnih za postupno oblikovanje državnog ustrojstva, počev od heraldičkih znamenja, pa do Velike škole, najviše zaslugom Dositeja Obradovića, prvog ministra (popečitelja) prosvete obnovljene Srbije, što se uzima kao daleki začetak današnjeg Univerziteta u Beogradu.
Prvi Ustav Kneževine Srbije
Sretenje je odabrano za Dan državnosti Srbije i zbog činjenice da je 1835. godine, na taj dan, u Kragujevcu, donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan Sretenjski. Formalni naziv je tada zapravo bio Knjažestvo.
Njegov tvorac Dimitrije Davidović izradio ga je po uzoru na francuska ustavna rešenja iz 1791, 1814. i 1830, kao i ustav novoobrazovane Belgije iz 1831. Davidović je tvorac i termina “ustav”. Prethodno je korišćen termin “konstitucija”, čemu je, uostalom, pridavano maglovito značenje.
Davidović je ustrojio zakonsko rešenje po najvišim standardima onovremenog poimanja političkih sloboda, ali sasvim neprimereno prilikama u kojima se tadašnja vazalna Srbija nalazila.
U to vreme, ni Austrijsko carstvo, ni Turska, ni Rusija, nisu imale ustave, a upravo su te zemlje izvršile pritisak da se od Sretenjskog ustava odustane.
Na snazi bio samo 55 dana
Ustrojen po uzoru na najslobodoumnija ustavna rešenja onovremenog sveta, poput Francuske, odnosno Belgije, Davidovićev ustav, iako usvojen, ostao je formalno na snazi svega 55 dana.
Sretenjski ustav bio je podeljen na 14 poglavlja i sadržao je 142 člana.
Predviđao je punu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Zamišljeno je da knjaz i Sovjet dele izvršnu vlast.
Veoma važno, Ustav je proklamovao ličnu neprikosnovenost, slobodu kretanja, zanimanja i punu pravnu ravnopravnost svih građana. Feudalni odnosi su sasvim odbačeni, kao i ropstvo.
Poređenja radi, u Habzburškoj Monarhiji feudalni odnosi su bili na snazi, većim delom, do revolucionarne 1848/49. godine, u Rusiji do 1861. Njegov tvorac, Dimitrije Davidović, bio je znameniti novinar, diplomata, ministar.
Ustav koji je napisao, u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena, bio je krajnje slobodouman, osim retkih izuzetaka poput Francuske, Belgije, ili SAD. Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838, 1869, 1888, 1901. i 1903. godine.
Komentari (0)