Pravoslavni vernici, čija crkva poštuje stari julijanski kalendar, Božić, rođenje Isusa Hrista, proslavljaju 7. januara. Prethodi mu božićni post, koji traje od 28. novembra do 6. januara. Osnovni ciljevi posta su: proslavljanje Boga i njegovih svetih i očišćenje duše i tela od telesnih i duševnih strasti. Post podrazumeva molitve i činjenje dobročinstava, uzdržavanje od loših misli, želja i dela, kao i uzdržavanje od mrsne hrane.
Božićno slavlje počinje na Badnji dan kada domaćin donosi badnjak kući, ali ga ne unosi do večere. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Ako se stavi na košnice onda niko neće moći pčelama da naudi. Negde se prvi iver potapa u vodu koju oboleli piju radi ozdravljenja, dok se negde stavlja pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac. Iverak koji otpadne pri prvom udarcu se pokupi i čuva u kući i veruje se da celoj porodici donosi mir i blagostanje.
Drvo kao simbol plodnosti ima hrišćanske elemente. Poznato je da su od Božića dani duži i postojao je stari običaj da se pale velike vatre kako bi pomogli Suncu da što pre izađe i da nas ogreje. Ova se tradicija delimično zadržala do danas jer mnoge Crkve širom Srbije organizuju kolektivno paljenje Badnjaka.
Običaji kažu da na dan uoči Božića, Badnji dan, najstariji i najmlađi muškarac domaćinstva u rano jutro, pre zore, odlaze u šumu po badnjak – hrastovo ili cerovo drvo koje će tokom večeri uneti u kuću. Badnjak se ka kući nosi na desnom ramenu, a kada se donese uspravi se pored ulaznih vrata i tu stoji do uveče kada ga domaćin unosi u kuću. Badnjak simboliše Isusa Hrista i seče se posebnim obredom.
Prilikom odsecanja izgovara se molitva za zdravlje i sreću porodice. Na mestu gde se badnjak posekao valjalo se ostaviti nešto: parče pogače ili malo žita. Badnjak se seče iz tri udarca, a ako se tako ne poseče, onda se lomi uvrtanjem. Badnjak seče se ukoso i sa istočne strane. Vodi se računa da drvo prilikom sečenja padne direktno na zemlju, a da se ne zadrži na susednom drvetu.
Uveče, kada padne mrak domaćin sa sinovima, ili mlađim muškim ćeljadima, unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče, srećno Badnje veče!” Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!” Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnji dan i božićni ručak, a pečenica se prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo, i tu ostaje do Božića kada se služi na Božićnu trpezu.
Posle badnjaka u kuću se unosi slama i posipa se po celoj kući, u kojoj se kriju razni slatkiši i pokloni za Božićni praznik. Slama (simbolizuje slamu na kojoj je rođen Isus Hrist i njenim unošenjem u dom se unosi Božji blagoslov – blagostanje) sastavni je deo obeležavanja Badnje večeri. Po starim običajima unosila se u kuću zajedno sa badnjakom i rasprostirala se po podu ispod stola, ili sobi, gde je stajala sve vreme Božića. U mnogim krajevima na njoj se i večeralo za Badnje veče. Danas je u urbanim sredinama slama simbolično privezana crvenim koncem za badnjak.
Po tradicionalnom običaju hrana na Badnje veče služi se na slami i jede se isključivo rukama. Metalni pribor za jelo nije dozvoljen. Кod našeg naroda postoji verovanje da se mora poslužiti najmanje 12 vrsta različite hrane i jedno glavno jelo. Običaj je simbolično podsećanje na 12 apostola koji su sa Isusom, sinom Božjim, bili na tajnoj večeri.
Od Badnjeg dana do završetka božićnih praznika u pojedinim krajevima Srbije veruje se, da bi ukućani imali zdravlja, sreće i napretka, ne sme da se čuje svađa i svi poslovi trebalo bi da se obavljaju u tišini. Svaka domaćica, tog dana, kupi ponešto novo za kuću. Obično je to sud u kome se napravi česnica, koja je simbol zdravlja i sreće ukućana, rodne godine, napretka u poslovima i opšteg blagostanja porodice.
Posle unošenja, badnjaka, pečenice i slame, domaćin se stojeći okrene prema Ikoni, očita neku molitvu ili “Oče naš” i svi sedaju za porodičnu trpezu i čestitaju jedni drugima Badnje veče. Večera je kod pravoslavaca posna, sastoji se uglavnom od prebranca, ribe, kiselog kupusa, turšije, a nakon večere može se zasladiti posnom pitom, suvim voćem i orašastim plodovima.
Na Badnji dan se, po pravoslavnom običaju, vraćaju svi dugovi i sve pozajmljene stvari, a negde se to radi na Tucindan. Takođe od nikoga se ne uzima i ne daje zajam ili bilo šta iz kuće, pa makar to bilo i najbanalnije stvari kao što su brašno, šećer, jaja… Prema predanju na Božić treba započinjati poslove. Neki običaji kažu da treba raditi upravo onaj posao koji je bio naročito težak prethodne godine, kako bi ove godine lepo tekao.
Ženski posao na Badnji dan je spremanje božićne trpeze. Osim toga žene su zadužene za sakrivanje poklona i slatkiša ispod slame koja je uneta u kuću i koja se ređa ispod stola, ili sobi. Glavni posao dece i ujedno najveća zabava za sve ukućane jeste pijukanje i traženje sakrivenih poklona i slatkiša.
Deca imitirajući piliće idu po slami iza mame „koke“ i starijih ukućana tražeći sakrivene slatkiše i poklone. Ovo je simbolična predstava roditeljske ljubavi, odnosno ljubavi Hrista prema ljudskom rodu. S obzirom da se tek sutradan, na Božić, mogu ti slatkiši jesti, ovo je način da se deca uče strpljenju i odlaganju zadovoljstva.
Na božićnoj trpezi nalazi se česnica, koja takođe ima simbolično značenje i podseća na noć kada su mudraci došli na poklonjenje. Marija im je ponudila hleb i otuda običaj da se na božićnoj trpezi obavezno nađe česnica. Dren i deo iveraka koji se stavlja u česnicu simbolizuje zdravlje, a zlatnik ili novčić blagostanje. Pečenica vodi poreklo iz vremena mnogoboštva, a naša crkva je običaj prihvatila i blagoslovila. Кod Srba je to najčešće pečeno prase, u nekim krajevima to može biti i mlado jagnje i naziva se veselica.
Česnica je pogača koja se pravi od brašna vode i masti, bez kvasca. Najčešće je mesi najstarija ukućanka prvog dana Božića, pre izlaska sunca. Zatim se okreće polivajući se vinom i lomi se na onoliko delova koliko ima ukućana. U testo za česnicu se ubaci novčić, dren, i deo iverka sa Badnjaka, pa onaj koga zapadnu prilikom lomljenja će, prema verovanju, imati novca, zdravlja i sreće tokom cele godine.
Na dan Božića žene peku česnicu koja može biti slana ili slatka u zavisnosti od porodičnog nasleđa i podneblja. Ujutru se ide u crkvu na službu i pričest i jede se prvi mrsni doručak. Božić je porodični praznik, pa se na dan Božića ne ide u goste. Izuzetak je jedino položajnik. Položajnik je prva osoba koja uđe u kuću, na dan Božića i obično je to dete ili osoba bliska porodici. On ulazi u kuću, stupa desnom nogom preko praga, pozdravlja ukućane i čestita Božić rečima „Hristos se rodi“, a ukućani odgovaraju „Vaistinu se rodi“. Zatim položajnik pali grančicu badnjaka i počinje da izgovara želje za domaćine i kuću „Кoliko iskrica toliko srećica. Кoliko varnica toliko zdravlja i parica…“ Domaćin deli česnicu i svakom ukućaninu i položajniku namenjuje jedan deo. Onaj kome zapadne deo sa novčićem, smatra se, biće posebno srećan te godine.
Za položajnika i džaranje u vatru misli se da predstavljaju mudrace s istoka i njihovo tumačenje po zvezdama jer kao što su oni svoje tumačenje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, tumačujući po varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu.
Postoji i tumačenje prema kojem je položajnik inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka – o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi ili kad se u porodici dogodi smrtni slučaj. Prva dužnost položajnika (u nekim krajevima ga zovu i radovan) jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Zato on, čim uđe u kuću, a pri tome dobro pazi da prag prekorači desnom nogom, prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice.
Domaćin i položajnik, posle mirbožanja, što znači da prislanjaju obraz uz obraz – a ređe se ljube – razmenjuju pozdrav: “Hristos se rodi” – “Vaistinu se rodi!” Onda položajnik daruje ognjište, to jest na kraj ognjišta s istočne strane stavi novac, malo posedi, popije kuvanu rakiju, ili sok ako je dete, i posle pozdrava odlazi. Na odlasku se položajnik daruje čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je ispečen zajedno sa česnicom. Položajnik je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
Na ovo još da kažemo nešto o Tucindanu. Dva dana pred Božić, odnosno na Tucindan, Srbi tradicionalno pripremaju božićnu pečenicu. Od tog dana, takođe, počinje uređenje i spremanje kuće za praznik rođenja Hrista. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče, po slami razastrtoj u kući a deca ih pokupiti pijučući.
Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a takođe se ni deca nikako ne smeju tući da im, prema vreovanju, ne bi izašli čirevi. Na Tucindan se i dugovi vraćaju, da domaćin “ne bi bio dužan do idućeg Božića”. U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na patosu, na prostrtim čarenicama. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku. Posle večere, pred počinak, domaćica zamesi badnjačku pogaču i božićne hlebove (kolače) koje će peći sutradan.
Smatra se da je Tucindan dobio ime po tome što se tad kolje pečenica koja se prethodno tuče (umrtvi) udaranjem ušica sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo živinčeta, buduće pečenice – “Božićnjara”. Кod Srba božićna pečenica je najčešće prase ili nazime (mlado svinjče), a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se “veselica”. Pečenica treba da je bela, bez belega i telesnog nedostatka. Peče se sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću. Naslanja se na istočni zid gde stoji do Božića (7. januara) kada se servira.
U nekim krajevima Srbije veruje se da kokoš, guska, patka ili ćurka, ni u kom slučaju ne smeju se naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol “nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe”. A tamo gde se ipak kolje za supu, odmah se odbace glava i noge. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno mrazevi i zime.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, spasitelja sveta i praznuje tri dana. Pripreme za Božić počinju četrdeset dana pre 7. januara, kada počinje Božićni post, koji predstavlja pročišćenje duha i tela pred najradosniji događaj u pravoslavlju. Prvog dana Božićnog jutra, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima i puca se iz pušaka i prangija. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Po povratku iz crkve, ukućani se međusobno ljube čestitajući jedni drugima praznik. Još pre izlaska sunca na Božić odlazilo se na izvor ili bunar po takozvanu nenačetu vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala lekovita svojstva, koristilo se za umivanje ukućana, a potom su nalivana u sva jela za božićni ručak. U narodu se verovalo da nenačeta voda ima i isceliteljsku moć. Nenačetom vodom treba okupati decu, kao zaštitu od nečistih sila.
Na Božić se ljudi pozdravljaju rečima: “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju sa: “Vaistinu se rodi!”. Ukoliko se šalje čestitka na njoj treba da piše: “Mir Božji, Hristos se rodi”. Ovom prilogom svim pravoslavnim vernicima, od najmlađih do najstarijih, čestitamo najradosniji praznik Božić rečima: Mir Božji, Hristos se rodi!
Komentari (0)