Najpoznatije udaranje u šerpe i lonce dogodilo se krajem devedesetih kada je tadašnja opozicija pozivala ljude na bunt protiv Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije. Rezultat promene vlasti 2000. godine danas je potpuno poznat građanima Srbije – pljačkaške privatizacije u kojima je uništena supstanca naše privrede, stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla, lekari koji su odlazili iz zemlje zato što im nisu odobravane specijalizacije i zato što su im plate bile malo veće nego medicinskim sestrama danas.
Sećam se koliko je tadašnja vlast glasno najavljivala posebno oporezivanje i uzimanje novca tajkunima koji su, kao kulaci, pljačkali narod i bogatili se. Rezultat je bio legalizacija pljačke tih tajkuna, nekoliko, ili više od nekoliko, kofera koji su završili u Nemanjinoj br. 11 i možda primer koji najbolje opisuje sistem funkcionisanja tadašnje vlasti – slučaj Bogoljuba Karića. Posle epopeje sa Mobtelom i Astra bankom naplaćen mu je porez od tadašnjih osamdeset miliona nemačkih maraka, a već krajem 2003. godine država, oličena u Demokratskoj stranci i Božidaru Đeliću, ali i svim drugim vedetama demokrata, je Bogoljubu Kariću vratila ne samo tih osamdeset miliona maraka već i dodatnih četrdeset miliona maraka kamata. O ostalim tajkunima ne treba previše pričati. Uostalom Miroslav Mišković postao je toliko moćan da je neretko imao i presudan uticaj na izbor članova svih vlada do 2012. godine. Sigurno je pomoglo i to što je sa Đilasom, po priznanju samog Miškovića, bio suvlasnik nekolicine medija.
Posebno interesantna bila je principijelnost ljudi koji su vodili najstrašniju hajku protiv SPS-a, sve udarajući u šerpe i lonce da bi 2008. godine sa istim Ivicom Dačićem i socijalistima ušli u vlast na svim nivoima. Tada ni Đilasu, i to sve do 2014. godine, ni Tadiću, Đeliću, Mirku Cvetkoviću, Borku Stefanoviću, Vuku Jeremiću…. nisu smetali ni Dačić ni Mrkonjić ni Žika Žmigavac ni braća Tončev. Tada se nisu sećali 90-tih ni svega što su izrekli o socijalistima ali su izgleda zaboravili i da objasne građanima kako je sada potpuno u redu što su vlasti sa onima protiv kojih su mahnito lupali u šerpe i lonce. Šta više, po priznanju jednog od ključnih tadašnjih aktera Mlađana Dinkića, Tadić i cela vlada sa sve Đilasom i Jeremićem, Dinkićem i Dačićem promovisale plan kojim su građanima obećane akcije od hiljadu evra za njihov glas za Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2008. godine i ako su znali da je ta priča istinita koliko i one koje je pričao Baron Minhauzen.
Svakako da se ni pre ni posle nije dogodila veća izborna pljačka, trgovina uticajem, funkcionerska kampanja i šta god drugo pomislite. Ostao je samo gorak ukus u ustima građana, jer tih hiljadu evra nikada nisu dobili. Zato ne čudi kada su Đilas i društvo (ovde ne mislim na D.O.O.) pokrenuli čitavu kampanju protiv odluka koje su osmislili predsednik Vučić i ekonomski tim Vlade da se pored podsticajnih mera za privredu i svakom građaninu koji to želi isplati sto evra. Povećanje plata, kontinuirano u poslednjih nekoliko godina povećanje zaposlenosti, povećavanje naše proizvodnje i sada stotine miliona evra kao podrška svim građanima bolan su podsetnik. Ne samo na neuspehe vlasti koje su predstavljali Đilas, Tadić, Jeremić i ostali već i na ogroman novac koji su stekli vršeći vlast. I dalje neverovatno i neobjašnjivo zvuči lako proverljiva činjenica da su firme čije je direktni vlasnik bio Dragan Đilas u vreme dok je on bio ministar Vlade Srbije, Direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i Gradonačelnik Beograda, zamenik a potom i predsednik Demokratske stranke imale promet od gotovo sedamsto miliona evra. I ako je Đilas svoja upravljačka prava u tim kompanijama prebacio svojim direktorima, novac nije išao njima nego njemu. Njima su pisane krivične prijave i optužnice i oni će pred sudovima Srbije zajedno sa direktorima javnih preduzeća koji su poslovali sa Đilasovim firmama morati da objasne prirodu svog kriminalnog delovanja koje im na teret stavlja tužilaštvo. Tako je bila oštra podela i do 2012. godine, jedni su udarali varjačama, a drugi reketom.
I kada danas na sva usta pozivaju građane da protestuju protiv mera vlade obavezno ponavljajući uz to i mantru kako oni tobože ne stoje iza te organizacije, Đilas, Obradović, Jeremić i njihov najistaknutiji prvoborac Željko Veselinović misle isključivo na fotelje. Nema sumnje da će odlučujuću ulogu u odluci da li će na izbore da izađu imati istraživanje koje treba da pokaže da li će sa SPS-om i potencijalno sa još nekim partnerima imati dovoljnu većinu da ugroze Vučića. Ili da ga makar dovoljno oslabe (za čitaoce sa skupim kartama čitaj ucene). Kao i uvek odluka nije u rukama ni stranih ambasada ni tajkuna željnih povratka svoje vlasti već isključivo građana Srbije. Zato ne čude praznjikave terase u 20.05, ali ni oklevanje Dragana Đilasa da se izmeri na izborima. Forbs ga je već izmerio.
Dejan Vukelić
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)