Balon euforije koji je lebdeo nad narodom pred Svetsko prvenstvo se izduvao posle meča sa Kamerunom.
Neobjašnjiv pad koncentracije i remi sa prosečnom afričkom selekcijom je izazvao, po ko zna koji put, veliko razočarenje u naciji, ali smo i pored toga, krojači svoje sudbine zahvaljujući Brazilu.
Svašta smo mogli da vidimo od Srbije u prva dva meča.
Šamar realnosti nam je udario Selesao odmah na startu i pokazao je da smo daleko od svetskih velesila, ali je defanziva u prvom poluvremenu bila za pohvalu u bledom izdanju Stojkovićevih izabranika, pošto nismo napravili krštenu akciju ispred gola Alisona.
Usledio je Kamerun, svi su već računali unapred upisana tri boda, ali po već opisanom scenariju na početku teksta smo osvojili bod i vreme je da se neke pouke iz grešaka izvuku.
Konkretno mislimo na selektora Dragana Stojkovića.
Za sve što je uradio do sada, zaista, naklon do poda, ali na ovom nivou fudbala nekada ego mora da se stavi po strani i prizna se greška kada se načini, a ako igrači nisu ispoštovali njegove zahteve, pošto se po njegovoj izjavi posle susreta dalo to naslutiti (Podsetimo, Piksi je rekao da su odbrambeni igrači nepotrebno pravili ofsajd zamke), to je za dublju analizu, ali da za početak neko izađe otvoreno i kaže šta se zaista desilo u tim momentima.
Ono što upada u oči je i nespremnost, iako su skoro svi, ne računamo one koji su imali problema sa povredama, došli iz takmičarskog ritma, a posle 60. minuta se bore za vazduh. Izgleda da je zakazala japanska tehnologija kondicionog trenera Kinošija, što ćemo opet moći konkretnije da prokomentarišemo ako se kaže prava istina.
I treće – izmene. Piksi ima, barem je to pokazao u dosadašnjem periodu, određeni šablon da skoro uvek uvodi nove igrače na teren posle 70. minuta, bez obzira na rezultat i retko kada odstupa od te filozofije. Protiv Kameruna se čini da je upravo tu zakasnio sa promenama i svežim igračima koji bi mogli da promene tok meča, a da je bilo malo inteligencije i “zatvaranja” utakmice na vreme, onda da svojom svežinom dokusure Kamerunce. Tu najviše mislimo na Nemanju Radonjića, čija brzina je pogubna za protivnika kada ga naš tim “peca” na kontre.
Ipak, pored svega ovoga, kao što smo rekli, Piksi može da nauči na greškama, ako ih je priznao sebi, i na kraju da nas odvede u osminu finala, pošto sve zavisi od nas protiv Švajcarske, a znamo koliko nam je dužna, ali će nam, bez obzira ako to uspe, ostati dužan neke odgovore po završetku Mundijala.
Uostalom, možda je vreme za novu njegovu fintu, istu onu kao što je prodao Vaskezu pre 30 i kusur godina protiv Španije i šmekerski poslao loptu pored Zubizarete, a potom nas je golom iz slobodnjaka odveo u četvrtfinale.
Nije sve tako crno, pogledala nas je sreća, pa, ajde da je iskoristimo u petak, da opet cela nacija diše kao jedan, ali bez preteranog “loženja”, Brazilci su nam pokazali zašto, kao i Kamerun.
Boljeg od Piksija nemamo, bolje igrače od ovih nemamo i moramo da ih podržimo svim srcem, a citiraćemo Andriju Živkovića za kraj:
– Mi smo Srbi, kad je najteže, mi smo tu!
Piše: Luka Kalajdžić
Srbija je opet zaljubljena u fudbal: Piksi je svoje driblinge sačuvao i za mesto selektora!
Komentari (0)