Svaki pravi ljubitelj filma sigurno je tokom svog života pogledao film “Alive” (“Preživeli”) iz 1993. godine, a on opisuje istinitu priču o preživljavanju grupe urugvajski ragbista.
Mali avion sa 40 putnika i pet članova posade krenuo je iz urugvajskog grada Montevideo u Santijago de Čile 12. oktobra 1972. godine, poslovno.
Amaterski ragbi klub “Old Kristijans” planirao je da u glavnom gradu Čilea odigra meč protiv engleskog tima koji je bio na turneji, ali do te utakmice nikada nije došlo. Umesto ragbi meča koji bi ispisao istoriju urugvajskog tima 13. oktobra 1972. godine dogodila se jedna od najvećih sportskih tragedija u istoriji.
Avion je na kratko sleteo u Mendozu, a potom je izvršena procena da li je moguće preleteti Ande zbog lošeg vremena, a sve nade su polagali u iskusnog pilota Hulija Sezara Feradasa.
Pet decenija kasnije smatra se da je za avionsku nesreću kriv njegov kopilot Dante Ektor Lagurara, koji je pogrešnom procenom odveo u smrt 29 ljudi, a ostalim putnicima priredio veoma traumatično iskustvo u trajanju dužem od dva meseca.
Kopilot je prerano krenuo da spušta avion, koji je bio čak 70 kilometara od cilja, pa je sam udar u planinu bio neminovan i na kraju fatalan.
Trup aviona počeo je da klizi niz snegom pokrivenu planinu, a pri brzini od 350 kilometara na sat udario je u ledenu ploču ispred sebe. Već tada je bilo jasno da je ovo jedna od najtežih avionskih nesreća koje su ikada pogodile sport.
Prilikom samog udara od 45 putnika njih 12 je izgubilo život, a još nekoliko njih je nastradalo u narednim satima nakon nesreće od posledica povreda.
Naravno, najveći problem na planini kao što su Andi je hladnoća i visina od 3500 metara koja je značila popriličnu udaljenost od civilizacije i nemogućnost da se ljudi zagreju.
U roku od sat vremena za nestanak aviona saznalo se u Čileu, pošto je pilotska kabina imala konstantnu komunikaciju sa Santijagom. U danima koji su usledili desetine aviona je nadletalo Ande da bi pronašlo preživele, ali nije bilo uspeha.
Po rečima preživelih, oni su se trudili da budu pronađeni. Karminima su pokušali da ispišu poziv za pomoć na gornjoj strani trupa aviona, od prtljaga koji nije ispao napravili su krst, a kretnjama po snegu probali su da skrenu pažnju.
Suštinski problem što se preživaljavanja u surovim uslovima tiče bila je nestašica hrane. Svuda oko njih bili su visoki planinski vrhovi preko kojih su morali da pređu u potrazi za civilizacijom, mestom sa kojeg bi pozvali pomoć.
– Naš zajednički cilj bilo je preživljavanje. Nedostajala nam je hrana, a na planini nije bilo biljnog i životinjskog sveta. Shvatili smo da bi kroz nekoliko dana naša tela postala preslaba da se bore sa nedostatkom hrane. Znali smo šta je odgovor, ali je to bilo previše strašno da bismo razmišljali. Da li smo se pretvorili u divljake? Da li je to jedina razumna stvar koja nam je ostala? Tela naših prijatelja bila su napolju, u snegu i sačuvala su proteine koji su nam bili neophodni – izjavio je kasnije Roberto Kanesa, jedan od preživelih.
Upravo je on bio čovek koje je sekao meso sa mrtvih ljudi u trake, a potom ih je davao preživelim putnicima, a ujedno je bio i prvi čovek na tom mestu koji je probao ljudsko meso.
Poučeni njegovim primerom ostali su pristajali da jedu ljude, ali bilo je i onih koji tu granicu nisu želeli da pređu. Pre svega zbog verskih ubeđenja. Svi putnici na ovom letu bili su katolici, a jedina preživela žena Lilijana Metol bila je poslednja koja je pristala da pojede ljudsko meso. Jedina tela koja nisu dirana bile su majka i sestra Nanda Parada, koji nije dozvoljavao da se njihova tela pojedu.
Na samom početku, preživeli su imali jasna pravila o ishrani. Jeli su samo kožu, mišiće i salo, nakon što bi ih osušili na suncu da bi bili malo ukusniji. Kako je zaliha mesa postajala sve manja, preživeli su doneli šokantnu odluku – počeli su da jedu i unutrašnje organe, čak i mozak poginulih putnika.
BONUS VIDEO:
I mi Hardena za trku imamo: NBA zvezda može samo da pozavidi Srbinu koji igra košarku u Surdulici!
Komentari (0)