Profesor ima novu misiju: "Struka i dobri uslovi stvaraju igrača, poverenje i sloboda trenerima!"

Već duži niz godina vlada nepopularan trend smenjivanja trenera u srpskom fudbalu posle samo par kola po početku Superlige.

Jedan čovek je odlučio da napravi zaokret i stane tome na put – Bojan Leontijević.

Osim toga, pokazao se i na polju afirmisanja mladih igrača, ali i trenera, pa njegov dolazak u Voždovac bi mogao da bude dobra stvar za domaći fudbal, kao i za sam klub, a da li će se to pokazati kao ispravna odluka, vreme će dati odgovor.

Profesor na fakultetu koji je pravo iz trenerskog odela uskočio u fotelju sportskog direktora je u razgovoru za Objektiv ispričao kako je došlo do saradnje sa novim klubom, završetku prelaznog roka, omladinskoj školi “zmajeva”, trenerskim vrteškama, kao i o saradnji sa Markom Nikolićem.

Slične, možda čak i iste ambicije su dovele dve strane do dogovora.

– Rekao bih prirodno, obzirom da sam vezan za Voždovac višestruko, živim u neposrednoj blizini stadiona, radio sam ovde kao trener, imam dosta prijatelja u klubu, a i sin mi igra u mlađim kategorijama. Duži niz godina se znam sa predsednikom i generalnim direktorom kluba, razgovarali smo o raznim temama i rodila se ideja da dođem ovde. U Gornjem Milanovcu sam bio pet godina i imao sam priliku da u još jednom uređenom i organizovanom klubu radim ono što mislim da je potrebno u svakom trenutku, imao sam slobodu u radu i to je bila preporuka da dođem u Voždovac. Jako ga cenim, za naše uslove je klub za koji ima smisla raditi, drži do određenih vrednosti i kriterijuma.

Afirmacija mladih igrača mu je bio zaštitni znak u Gornjem Milanovcu, a sa tom praksom se očekuje da nastavi i u Voždovcu, što je bio jedan od razloga za ugovaranje saradnje.

– Moguće da je to bio jedan od osnovnih argumenata čelnih ljudi kluba kada smo započeli priču. U Metalcu mojim dolaskom i još nekolicine ljudi je napravljen radikalan zaokret po tom pitanju. Od tima koji je funkcionisao dugi niz godina sa iskusnom ekipom smo napravili jedan atraktivan tim sa dosta mladih igrača, koji su bili pozivani za reprezentaciju, što se tamo nikad nije dešavalo. Imali smo mlade trenere koji su se afirmisali, potvrdili i dokazali. Moje opredeljenje ide u tom pravcu da klubovi koji imaju uređenu vlasničku strukturu, ograničene budžete moraju da prihoduju preko mlađih igrača. Želim da privučemo mlade igrače uz organizovan rad, odnose koji su unutar jasni, dobar i stručan rad na terenu, pa da onda dođemo do nekih rezultata i do opcije da klub zaradi i onda time poveća budžet, pa da u sledećoj sezoni uradi nešto više.

Naglašava da prelazni rok nije završen, a objasnio je i razlog njegovog “kasnijeg” dolaska.

– Razlog što je do naše saradnje došlo pred kraj prelaznog roka je što sam imao ljudsku i profesionalnu obavezu prema bivšem klubu da taj period ispadanja iz Superlige i priprema za novu sezonu prebrodimo zajedno i napravimo bazu na kojoj će se graditi eventualan povratak u ligu i zato je moj dolazak možda zakasneo, ali sam bio u neprestanoj komunikaciji sa ljudima koji vode klub, razgovarali smo na mnogo tema i zajedno smo radili te neke stvari, ali ostalo je još par dana i očekuje se sitna dopuna na mestima na kojima fali. Tako da prelazni rok još uvek nije završen.

Mogli smo da vidimo sa kakvim mladim snagama raspolaže Voždovac, a svojim partijama se izdvojio Miloš Pantović.

– Svi su igrači mladi, ima nekoliko njih koji su po godinama i stažu iskusniji, ali su ostali izrazito mladi igrači. Očekujem od mnogih dosta, ne bih citirao imena. Da, Pantović je izašao u prvi plan i on je i dalje mlad, ali mu je ovo već druga, treća sezona sa nekim prekidom. On je naša udarna igla i igrač koji je izraziti kvalitet. U to sam se uverio na treninzima. Ima i nekolicina igrača 2003. godište i od njih se dosta očekuje. Zaista verujem u sve igrače i pokazalo se u prethodnim utakmicama da je svako od njih nagovestio svoj potencijal. Utakmice i kontinuitet koji bi trebalo da ostvare će potvrditi to. Imaju potencijal i sada je to pitanje struke i ambijenta koji mi kreiramo da to bude standardno i da oni pokušaju da traju.

Prošle sezone Evropa je izmakla za dva boda, a ako nastavi sa ovakvim rezultatima, možda u ovoj dođe do istorijskog uspeha. Ipak, Leontijević spušta loptu.

– Voždovac je klub koji je izgradio ozbiljan imidž u našim okvirima. Klub je jasno definisan u svim strukturama rada. Naravno, treba da postoje dugoročni i kratkoročni ciljevi, ali s obzirom da smo mlad tim mislim da treba da funkcionišemo na način da gledamo da pobedimo svaku sledeću utakmicu. Na kraju, kada se bude podvlačila crta svako zauzme mesto koje mu objektivno pripada. Nije dobro da izlazimo sa evropskim ambicijama ili nekim drugim pošto smo mladi i jedino nas rad, angažman, stručnost i kvalitet igrača može dovesti do uspeha. Moramo da se usavršavamo svaki dan, polazim prvo od sebe, da radimo na sebi, pomeramo svoje granice i tako se zaista ponašamo. Potrebno je mnogo stvari da se poklopi da bi se zauzelo četvrto mesto. Mislim da je ispravnije gledati samo kako da svaku sledeću utakmicu pobediš.

U Metalcu smo mogli da vidimo da su izdanci Partizanove i Zvezdine škole rehabilitovali karijere, a naš sagovornik je istakao šta je važno za tako nešto.

– Igrači koji dođu u situaciju da budu kandidati za profesionalni ugovor u Zvezdi ili Partizanu poseduju određeni kvalitet. Stvar je ambijenta i trenutnog stanja u tom klubu, njihovih karakteristika da su spremni da odu u manju sredinu, pa da tu pokušaju da ožive svoju karijeru. Poznati smo po tome da se svake godine pojavi novi talas mladih igrača na tržištu. Volimo naše igrače koji su trenutno ovde i verujemo da nas mogu nositi na pravi način. Međutim, prelazni rok je uvek živa stvar. Mi pravimo već sada određene planove za januar. Imamo svoje okvire i ne mogu da kažem da želimo nekog igrača, ako to nije realno i gledamo ko se uklapa u to što nama treba. Jasno je ko su ovde najtalentovaniji i najbolji mladi igrači. Normalno je i da se desi da igrač koji ima kvalitet se ne uklopi u sredinu i ode u drugi klub gde se uklopi. Baziramo i gradimo takav ambijent da oni koji su ambiciozni, jer nam je ambicija pod brojem jedan kao kriterijum, dođu ovde prepoznavajući sredinu kao lansirnu stanicu za svoju karijeru, jer imaju sve uslove koji su im potrebni i onda to može da bude “win-win” projekat. Jedno je realnost i u okviru nje funkcionišemo. Drugo su potrebe koje se javljaju, kao što su prodaja ili povreda i mogu da se dešavaju na dnevnom nivou.

Mnogo se priča o infrastrukturi u srpskom fudbalu, ali nema puno napretka u tom polju, a upravo je to jedan od preduslova za razvoj mladog igrača.

– Vidimo da je Evropa postavila standard po tom pitanju. Uslovi su maksimalni u našem okruženju i nema nikakvih problema da se igra po snegu ili kiši. Trudimo se da pratimo tako nešto. Nema puno klubova koji mogu to da prate, ali je sve to važno za igrača. On se onda oseća zadovoljnim i to se vidi, a samim tim je i njegova igra kvalitetnija u takvim uslovima. To je bitno za razvoj mladog fudbalera, jer se drugačiji fudbal igra na boljim terenima. Kada mesto za igru nije dobro, onda se treneri odlučuju da ne igraju sa velikim brojem dodavanja i kontinuiranim napadima, a takav fudbal razvija igrače. Naši mladi brzo odlaze, pošto ih prepoznaju da imaju kvalitet i talenat, ali da ne mogu u Srbiji lepo da se razvijaju. Dobri uslovi za rad su preduslov da razvijate dobrog igrača. Moj predsednik je pričao da imaju tri stuba na kojima se gradi uspešan klub: infrastruktura, uprava koja je sposobna da obezbedi budžet za nesmetano funkcionisanje i šef stručnog štaba, koji je neposredni proizvođač na terenu.

Omladinska škola je izbacila određeni broj igrača u poslednje vreme, a jedan od njih, Marko Ivezić, kao i u jednom trenutku Stefan Purtić, je kapiten kluba i svetla budućnost “zmajeva”.

– Dobio sam puno informacija i obavio sam dosta razgovora za kratko vreme. Naravno, prvi tim je uvek prioritet, ali sam pričao sa direktorom omladinske škole i sa trenerom omladinske selekcije. Dobio sam uverenje da se dešavaju pozitivne stvari. Kapiten našeg tima je izdanak omladinske škole, a to je mnogo važno. On oseća klub, zna prilike u njemu, ima posebnu emociju igranja u tom timu. Voždovac je specifična sredina, ima svoju priču i svoj duh ovde na Voždovcu. Meni se to sviđa, treba negovati i publika će, na kraju krajeva, da prepozna te stvari. Kada imate nekoga iz vašeg okruženja ići ćete da ga gledate. To je jedna od ideja koja bi tek trebalo da se razvija.

Nije mala stvar pružati šansu neafirmisanim trenerima, a ta osobina krasi sportskog direktora Voždovca.

– Ja sam pristalica modela da se odluke ne donose lako, ali kada se donesu onda moramo svi da ih branimo, nosimo i da ih trpimo ponekad. Kao što sam pričao za mlade igrače da igramo na kartu njihove ambicije, i mislim da je to najvažnija reč koja mora da opisuje igrače koji dolaze u klubove poput Voždovca, po istom principu mislimo i za trenere. Fudbal se u poslednje vreme značajno izmenio u svakom pogledu, pre svega u intezitetu, a to je proizvod taktičkih promena koje su se desile u poslednjih deset godina. Treneri koji uspevaju da prate taj model i koji su u toku su neophodni ako hoćemo da budemo bliži evropskim trendovima, jer će kroz to naši igrači postajati bolji. Mladi treneri koji prepoznaju klub kao dobri priliku za sebe su dobrodošli, ali oni moraju da zadovolje određene kriterijume. Ja nisam pristalica da dovedem trenera zato što ga je neko preporučio, već zagovaram da se postave parametri šta trener treba da poseduje ako u tom trenutku hoće da vodi klub. Onda tek gledamo ko se uklapa. Kada prepoznamo posvećenost, organizovanost, studioznost takav mora da ima podršku. Upravo je primer za to bio Žarko Lazetić i potvrdilo se bilo da je ispravno i da je on ozbiljan u svom poslu.

Vrteška na mestu trenera u Srbiji je, nažalost, postala realnost i trend kome se mora stati na put što pre.

– Moram priznati da ne razumem da neko može da donese takvu odluku. Rekao sam jednom prilikom da kada promenite trenera tako brzo vi priznajete da ste pogrešili, a nikakvu konsekvencu niste podneli zbog toga. Doneli ste lošu odluku, doveli ste lošeg trenera, valjda ima tu i vaše odgovornosti. Potrebno je mnogo više ljudi iz ugla struke u upravljačkim delovima klubova, jer oni razumeju problematiku trenera. Mogu za sebe da kažem da sam dugo bio u cipelama trenera i savršeno razumem njihove probleme, potrebe, nekad i dileme i sve što nosi njihov posao. Ne mislim da neko ko je bio vrhunski fudbaler može odmah da bude dobar sportski direktor. Sportski radnik se stvara 10 godina i potrebno je ozbiljno vreme da do toga dođe. Sticajem okolnosti imam iskustva i iz oblasti edukacije, pošto radim na fakultetu i mogu da im pomognem u smislu kada rezultat krene da lomi sve oko nas, pa da lakše prebrodimo sve to. Ne treba dovoditi trenera kome treba klub, već trenera koji je potreban klubu. To je uvek bila moja ideja vodilja.

Preći sa jedne funkciju na drugu nije mala stvar. Naš sagovornik ima pomalo drugačiji pristup na mestu sportskog direktora zbog prethodne uloge, što mu daje uspeha u radu sa igračima, a najviše sa trenerima.

– Sa jedne strane je bilo čudno, 15 godina sam bio trener u raznoraznim ulogama. Nije bilo jednostavno jer sam sve gledao iz ugla trenera, ali je sa druge strane bilo dobro jer sam razumeo njihovu problematiku, razumeo sam šta rade, teme u toku naših razgovora su stručne i to nas je održalo, jer smo se uvek vraćali na to. Moje razmišljanje je da čim trener prestane da se bavi strukom na neki način već odlazi iz kluba. Ima različitih sportskih direktora, ovde kod nas su prepoznati i kao agenti, rade mnoge poslove. Ja sam jedan od onih koji je sportski direktor, ali se bavim strukom, selekcijom. Pomažem trenerima da možda bolje donose odluke, razgovaramo puno i razvijamo odnos maksimalnog poverenja, jedinstva i ta energija koja se stvori je preduslov da bi to sutra prepoznali igrači, da smo svi na istom putu i da nema nikakvih podeljenosti. Kada se napravi takav ambijent, onda se možemo nadati nečemu. Zaista verujem da taj ambijent koji se gradi vremenom se valorizuje na način da lopta od prečke uđe u gol, a ne da izađe iz njega.

U poslednjoj sezoni u Metalcu klub je ispao iz Superlige. Ipak, i dalje se radi o stabilnom timu i izneo je problem koji ga je zadesio posle uspeha koji je napravljen po povratku u društvo najboljih.

– Uvek je to teško podneti. Trudio sam se da se ne vodim isključivo rezultatom, da ne donosim odluke na osnovu rezultata, već da se one odnose na dugoročnije ciljeve. Metalac je skrenuo pažnju u prvoj godini u Superligi, zaista smo bili hit u nekom smislu, zbog načina igre, igrača koji su se afirmisali. Moje viđenje je da je nastao problem, a jedan od njih je i odlazak Žarka Lazetića i uveren sam da klub ne bi ispao da je on ostao, jer su mladi igrači skrenuli pažnju na sebe i postali su meta raznih klubova i agenata, pa im je fokus bio pomeren. Mnogi kažu nisu se borili kao dok nisu postali traženi, ali ja ću reći da im je bio poremećen fokus i počeli su da razmišljaju o drugim stvarima, nije toliko bilo ujedinjeno sve, a povezano je bilo sa odlaskom Lazetića. Imali smo i najmanji budžet u toj sezoni, ali smo ipak bili i dalje organizovani. Ipak, Metalac je i dalje stabilan i ništa se epohalno nije desilo tim ispadanjem, imao je kroz svoju istoriju takvih oscilacija. Organizovan je klub, vode ga ljudi koji su iskusni, odgovorni i koji će napraviti opet iskorak gore. Ne znam da li će napraviti iskorak u vidu da na duže staze igraju neku ulogu u Superligi, to će vreme pokazati.

Tokom svoje karijere Leontijević je bio pomoćnik Marku Nikoliću i opisao je kako je izgledala saradnja sa jednim od najboljih trenera u našoj državi.

– Marko je već napravio ozbiljnu karijeru i sada je u tri naša najkvalitetnija trenera koji rade. Znamo se jako dugo, počeli smo zajedno u omladinskoj školi Rada sa najmlađim polaznicima. Pored toga što smo sarađivali, mi smo sada i prijatelji. On je jedan od primera kako snagom svoje stručnosti, požrtvovanja, ambicije uspeo da postigne najviše, a nije imao nikakvu polaznu osnovu. Bio je prepušten sam sebi, borio se i izborio se. Kod nas se ljudi često žale kako im nešto fali i da im je to prepreka ka uspehu, ali je on pokazao da se sve može i ja ga uvek navodim kao primer. Neprestano se edukuje i prati sve trendove, gleda utakmice svih liga, poznaje puno igrača… Pravi primer i ideja vodilja bi trebalo da bude kako se dolazi do uspeha i karijere. Super smo, sedimo, pričamo o raznim temama, a fudbal je, naravno, broj jedan.

Dosta klubova je uključeno u borbu za vrh tabele, što je pozitivna stvar u našem fudbalu, što bi moglo da uslovi da u narednim godinama neko drugi osim Crvene zvezde i Partizana osvoji šampionsku titulu u Srbiji.

– Mislim da je to prelepo i važno za naš fudbal u svakom pogledu. Imamo primere iz okruženja da svake godine bude neko drugi prvak. Za tako nešto kod nas još uvek nema uslova, ali je ovo možda neka naznaka da može doći do promene. Jasno je da su Zvezda i Partizan vodilje našeg fudbala i to je posebna vrednost. Mislim da su u poslednje vreme savez i zajednica superligaša napravili dobre poslove, uspeli su da učestvuju značajnije u budžetima klubova koji igraju Superligu i moguće je da se stvari pomere u dobrom smeru. Prelepo je videti da u Novom Pazaru sedam hiljada ljudi dočeka igrače posle pobede u Kragujevcu. TSC postaje ozbiljna snaga srpskog fudbala, Vojvodina je napravila ozbiljan zaokret u svom poslovanju, to se vidi na terenu i tribinama. Ljudi su željni fudbala i nije potrebno puno toga da se oni vrate na stadion. Pojava VAR-a, kao i izgradnja novih stadiona će dati krila pozitivnom ambijentu, ali pozitivnih stvari ima.

U našim najvećim klubovima je pozicija sportskog direktora pod velikom lupom javnosti, a Leontijević gleda u svoje dvorište i želi da radi na svom usavršavanju, kao i da postigne rezultat u Voždovcu, pa će ono najbolje tek doći.

– Pritisak je svuda prisutan, tu nema nikakve dileme. Svakom je svoja muka najveća. Što je viši nivo, sa jedne strane neke stvari su lakše da se ostvare, a sa druge strane je teže jer je lupa javnosti neuporedivo veća. Sve je do timskog i planskog rada, sa definisanim kriterijumima, ciljevima i ako se držimo svi toga uspeh će doći. Ja sam izabrao Voždovac zato što sam uvideo da tu postoji organizovan sistem u kome ću ja raditi svoj deo posla u okviru nadležnosti i ograničenja koje dobijam od uprave kluba. Teško je sada reći da li sebe vidim ili ne vidim, jasno je da svako od nas radi i obavlja posao najbolje što može, da to da određeni rezultat i da napredujemo u poslu. U tom smislu imam cilj i ideju da moj posao i moja karijera napreduju, a gde će ko biti je splet raznih okolnosti. Uvek će mi biti bitno da prepoznam timski rad, koji ima određene planove i jasno definisanu strukturu u okviru koga ja mogu da zamislim sebe, radeći isključivo ono u čemu sam dobar. Voleo bih da napravim sa Voždovcem nešto što će biti prepoznato, što će dati određeni rezultat i skrenuti pažnju.

Piše: Luka Kalajdžić