Retki su ljudi u srpskom fudbalu koji imaju “kičmu”, stav i jasan plan za ozdravljenje najvažnije sporedne stvari na svetu.
Jedan od njih je Žarko Lazetić, strateg TSC-a, koji svoja iskustva sa terena primenjuje na svoje igrače i ne odstupa od svoje vizije.
Nekadašnji napadač Bežanije, Partizana i Vojvodine trenutno je stacioniran u Bačkoj Topoli, jednom od najstabilnijih superligaša, a za Objektiv je imao opširno izlaganje o srpskom fudbalu, profesiji trenera, kao i o nekim stvarima za koje u fudbalu nikako ne bi trebalo da postoji mesta.
TSC je imao i više nego dobar početak šampionata, a možda je utisak minimalno pokvaren remijem protiv Javora u Bačkoj Topoli.
– Sigurno da ostaje žal za nerešenim rezultatom protiv Javora, ali sa druge strane to i jeste fudbal. Ja mislim da početak sezone može da zavara, ali i da nam da nešto tačno, međutim mislim da tek posle sedam, osam kola može da se vidi ko je kako startovao i kakve ambicije može da ostvari. Tek je početak, ja sam lično zadovoljan kako napredujemo iz kolo u kolo, da imamo jednu dobru progresiju jer su bile kratke pripreme. Pobedili smo Čukarički gde smo onako odigrali, a onda smo igrali nerešeno sa Javorom gde smo po meni bili mnogo bolji nego protiv Čukaričkog. Protiv Partizana smo bili dosta dobri defanzivno, a u prvom poluvremenu i u igri smo bili dobri. Tako da napredujemo i nadam se da ćemo nastaviti u istom ritmu i da će onda bodovi pratiti tu igru koju budemo želeli da prikazujemo.
Sa svim uslovima koje ima TSC, nekako se nameće da je Evropa uvek cilj, ali Lazetić se nije zaleteo sa najavom, već ide korak po korak.
– Mi unutar kluba imamo jasne ambicije i ciljeve, ali te ambicije se menjaju tokom sezone. Činjenica je da TSC po svemu uvek mora da za cilj da ima da ide u Evropu. Prošle sezone kada sam došao cilj je bio samo da se uđe u plej-of, pošto dva i po meseca klub nije imao pobedu i to je bilo frustrirajuće. Na kraju smo došli da sami od sebe zavisimo da li ćemo ući u Evropu. Gledamo da budemo što više realni i da dobro sagledamo celu i našu poziciju i sigurno je da je negde cilj Evropa. Kao što sam rekao, ne bih da se zalećemo, razmišljamo od utakmice do utakmice i tek kada prođe ceo prelazni rok i tih osam, devet, deset kola videćemo koliko je to zapravo realno, gde mi sebe u Evropi možemo da vidimo i da li uopšte možemo da dobacimo do te pozicije koju želimo.
Prelazni rok je i dalje u toku, mada se čini da su ga neki klubovi već završili. Ipak, kao što je i rekao naš sagovornik, to je živa stvar i TSC ima jasan cilj na kojim pozicijama im trebaju pojačanja kako bi kompletirali tim po zamislima trenera.
– Nije ni počeo, ali nije ni gotov. Nama je otišlo 11 igrača, ali ono što je dobro u tome je što je samo Banjac otišao od igrača kog smo mi želeli da zadržimo. Svi ostali koji su otišli su ili manje igrali ili su im isticali ugovori i klub im nije nudio novu saradnju. Doveli četiri pojačanja i dva igrača koja bi trebalo da se nametnu u budućnosti, radi se o Milosaviću i Krpiću. Četiri igrača koja smo doveli smatramo da su pojačanja a to su Stojić, Cvetković, Kuveljić i Jovanović. Pre odlaska Banjca smo tražili krilnog igrača koji igra po levoj strani i sada njegovim odlaskom, koji je inače bio planiran ali se desio možda malo ranije nego što smo očekivali, tražimo prednjeg veznog sa ofanzivnim karakteristikama. Tek onda ćemo imati optimalnu ekipu, tako da nije gotov prelazni rok, živa je stvar, možda može još neko da ode ako se pojavi neka ponuda, ali u principu nam trebaju dva igrača na pozicijama koje sam nabrojao i onda ćemo se kompletirati.
Zadovoljan je kako su se pokazali novi igrači, ali najavljuje da se tek očekuje ono pravo od njih.
– Njih četvorica nisu sporni kao igrači. Oni već imaju kredibilitet, sigurni smo da će pokazati da su pojačanja. Naravno, tu je i faktor nove sredine. Stojić je već upoznat sa mojim načinom rada, pa mu je bilo lakše i imao je olakšavajuću okolnost što je prošao cele pripreme sa nama. Nažalost, Cvetković je imao povredu na početku priprema, Jovanović na kraju priprema i propustili su dve, tri nedelje, dok je Kuveljić došao tek pre tri nedelje i oni će tek da nadolaze. Ono što je meni najvažnije, to su mnogo dobri momci, ekipa ih je dobro prihvatila, uklapaju se u kolektiv i sigurno će biti sve bolji i bolji kako vreme bude prolazilo. Imamo Krpića koji je debitovao protiv Partizana i Milosavića, koji je jako dobro odradio pripreme i sada su utakmice koje njemu možda još ne odgovaraju zbog godina i fizike, ali on ima kvalitete koje ćemo vremenom moći da iskoristimo protiv ekipa koje se budu branile na našem terenu.
Golman Veljko Ilić je svojim partijama odmah krenuo da puni novinske stupce, a Lazetić naglašava da je on i dalje mlad i da treba da nastavi da se razvija u smeru u kom je krenuo.
– Videćemo. Ovde se mnogo lako neko izdigne, ali i mnogo lako padne u blato. On je sa nama od prvog dana ovde. Trenirao je sa nama, a branio je za omladince. Negde mu se namestilo, ali je bila i laka odluka, pošto se Bursać povredio na treningu pred utakmicu sa Čukaričkim. Bio je planiran da brani, on je dve godine stariji od Veljka, od početka je bio sa nama, a i bonusi Krsmanović i Ratkov su se kasno priključili treninzima zbog Evropskog prvenstva, pa su dobili produženi odmor. Trebalo je doneti odluku pošto je Ilić bio jedini bonus, pa da li menjati čitavu koncepciju kako bi onda Filipović branio. Međutim, odlučili smo se za Ilića, ali ne tako što smo gledali u pasulj, nego on već osam meseci svaki trening trenira fenomenalno i dao nam je za pravo da pomislimo na njega i verujemo da će odraditi posao kako treba. On je stao na gol, odbranio je tu utakmicu kako treba, protiv Javora i nije imao nešto puno posla, a protiv Partizana je bio jako siguran za svoje godine, iako je imao samo jedan šut u okvir gola, jako težak koji je super odbranio. Sad je na njemu da ostane na zemlji i da mu mi pomognemo da ne poleti, da ga podržimo i da ga usmerimo da nastavi da pruža partije kao i do sada.
Veliko pojačanje je trebao da predstavlja dolazak Škuletića, ali se povreda isprečila na tom putu. Ipak, Lazetić ima samo reči hvale i izdvojio je njegov doprinos koji je imao za tim.
– Škuletić je došao iz pauze i odradio je izvanredne pripreme. Nije propustio nijedan trening, iako je imao pauzu od pet meseci. Zbog malo drugačije konstitucije njemu je to teže palo, prve dve, tri utakmice je bio onako i onda je odigrao dve fantastične utakmice. Možda nam je i doneo plej-of. Jedna od ključnih utakmica prošle sezone je bila protiv Vojvodine u Novom Sadu, gde je dao gol za pobedu, a sledeću utakmicu protiv Čukaričkog je bio jedan od najboljih igrača na terenu, iako smo odigrali nerešeno. Posle toga se povredio. Trebao je da odsustvuje dve nedelje, ali iz želje da se vrati ranije je obnovio tu povredu i sledeća tri meseca uopšte nije igrao, nažalost. Mi smo njega doveli na šest meseci plus godinu dana, ali smo se razišli na kraju prethodne sezone. Meni je žao, jer je fenomenalan igrač i dalje, to mu je prva povreda u karijeri maltene. Desilo se da je obnovio bezazlenu povredu i više nismo mogli da ga koristimo.
Kada smo već kod napadača, postavlja se pitanje da li se gleda u smeru dovođenja još jednog centarfora?
– Vukić je prošle sezone dao 12 golova. Očekujemo od njega progresiju u odnosu na prošlu sezonu. On je igrač koji nama znači puno u igri. Imamo i Ratkova, Stanojlovića i Mirčevskog koji može da pokriva tu poziciju. Ne verujem da ćemo forsirati nešto sada na toj poziciji, osim ako bude nekih odlazaka.
Lazetić je stigao u jako nezgodnom momentu za klub, kada dva i po meseca nisu imali pobedu. Šok terapija je uspela i polako je privikavao igrače na svoje ideje i za sada sve ide u dobrom smeru.
– Sada kad pogledam ispalo je dobro. Bilo je teško, bile su pognute glave. Ja ponavljam stalno da je ovo najbolji klub u Srbiji. Govorim često igračima i svom stručnom štabu da svaki dan kada dođemo ovde treba da se zahvalimo Bogu na još jednom danu, ovakvim uslovima i da treba da se potrudimo da odradimo najbolji mogući trening. Uspeli smo odmah da se izdignemo rezultatski, pobedili smo Kolubaru, Radnički iz Kragujevca, pa smo u Nišu došli do boda u 95. minutu što je igračima mnogo značilo. Izgubili smo od Zvezde, to je bilo na kraju prošle polusezone. Tek onda smo krenuli da malo više radimo na igri, nije bilo vremena jer smo imali dva treninga, pa utakmicu i opet sve isto. Tada je bilo samo psihološko podizanje, sa određenim detaljima u igri koje smo želeli da modifikujemo. Nakon toga je bilo dobro, prošle i ove pripreme su prošle izvanredno. Ja nisam rob formacije, često smo je menjali u odnosu na koji mislimo da možemo da iskoristimo manu protivnika i svoje igrače. Principi su jasni i njih treniramo svakodnevno. Igrači su to dobro prihvatili i usvojili. Zadovoljan sam u kom smeru ide kroz ovaj period koji je prošao. Mislim da je naša prednost taj kontinuitet koji imam ja kao trener i mi kao stručni štab. Vidite i sami šta se dešava, koliko se smenjuju i menjaju treneri. Teško je onda bazirati se na duže staze, ali hvala Bogu, ovo je klub gde ima prostora za to i mi pokušavamo da to iskoristimo na najbolji mogući način i mislim da idemo u dobrom smeru.
TSC je u poslednjem kolu prethodne sezone izgubio od Vojvodine i nije uspeo da izbori izlazak na evropsku scenu. Nisu to lako podneli, ali su sada spremni da probaju da to isprave u ovoj sezoni.
– Sigurno teško. Srećom je bio kraj sezone, pa smo imali vremena da to svarimo. Taj poraz od Vojvodine će nam stajati dok se ne završi ova sezona, dok ne izborimo Evropu, negde u podsvesti. Krenula je ova sezona dobro i pored teškog rasporeda. Ono što sam i rekao, rasli su ciljevi i ambicije kako smo pružali bolje igre, nismo izgubili nijednu utakmicu sem Zvezde i Partizana do poslednje dve utakmice od prvog kola prošle polusezone. Imali smo taj peh da igramo sa Zvezdom i Partizanom četiri puta u tri nedelje. Bila je velika potrošnja, a nismo imali nikakav benefit i gubili smo utakmice. Na kraju smo bili žrtve toga, jer smo za poslednju utakmicu imali puno izostanaka nekih važnih igrača, a u Nišu je bio odsutan i Banjac. Izgubili smo te dve utakmice i nismo otišli u Evropu. Ja gledam to kao sport, gde se pobeđuje i gubi. Imali smo sve u svojim rukama protiv ekipe koja je bila rasterećena. Oni su to uspeli da iskoriste, to možda naše opterećenje. Mi smo protiv Vojvodine odigrali najgoru utakmicu u polusezoni, opterećenje nam je izgleda okovalo noge, pa nismo mogli da budemo na svom nivou. Bio je to bolan poraz, ali i veliko iskustvo. Verovatno zbog celokupne godine i svega što nam se dešavalo nismo zaslužili da budemo u Evropi, Radnički je očigledno zaslužio. Imao je bolji kontinuitet od nas, bili su za dva boda bolji. Čestitali smo im, poželeli sreću i okrenuli smo se novoj sezoni. Pokušaćemo da budemo bolji i da završimo tamo gde želimo.
Svedoci smo da se dosta klubova pojačalo i da nam sledi izuzetno neizvesna borba za izlazak u Evropu.
– Poštujemo sve izuzetno. Svi su konkurencija u ovom trenutku. Svima je potrebno što više boljih ekipa, svima nam je drago kada vidimo pun stadion u Novom Sadu, da se nešto pokrenulo, da je došao dobar trener kao što je Rastavac. Čukarički je doveo novog trenera, podigli su se posle poraza protiv nas. Svi želimo što više boljih ekipa, boljih utakmica i stadiona kao što je naš. Neka na kraju sezone oni koji zasluže budu na tim mestima na kojima treba da budu.
Zanimljivo, za Vas je TSC morao da plati obeštećenje Metalcu.
– Tako je, jedini slučaj za koji ja znam u Srbiji. Meni je Metalac bio lična karta, u Partizanu sam radio sa Ivanom Tomićem, zatim sa kadetima i omladincima. Kasnije sam bio u Teleoptiku, međutim, nije to bilo to, ni po ambicijama, a ni rezultatski. Nakon toga šest meseci nisam radio, ali mogao sam sebe da zamislim u drugoj ligi na klupi Metalca, ili u Voždovcu. Na sreću, Bojan Leontijević i Dragoljub Vukadinović, funkcioneri Metalca su prepoznali moj talenat, imali smo izuzetne razgovore i negde smo kliknuli. Sigurno je to za njih bila hrabra odluka i neki rizik, opet kažem, sve je u životu rizik. Imali smo izvanrednu sezonu, najbolju u istoriji Metalca, ali više od toga je to što smo promovisali napadački način igre. Došli smo na nivo gde se Prestiž proda za 300.000 evra. To je odličan klub za mlade trenere i igrače. Na kraju sezone, kada smo ugovor produžavali na još godinu, stavljena je klauzula za moj otkup, ali ja sam dao reč ljudima iz Metalca da će to biti samo klubovi koji imaju veće ambicije, kao što su, Čukarički, TSC ili Partizan. Interesantno je to da me je TSC tražio i godinu dana pre toga i nisam mogao iz moralnih razloga da izađem pred Leontijevića i Vukadinovića da želim da idem, to bi bilo nekorektno sa moje strane. Ipak, kasnije se taj prelazak i desio u pomalo čudnom trenutku kada sam došao u TSC tri kola pred kraj polusezone. Smatrao sam da mi je potreban neki iskorak, žao mi je zbog Metalca što je ispao u drugu ligu i nadam se da će se što pre vratiti. Tamo su fenomenalni ljudi.
Čini se da se situacija u fudbalu pomalo “izopačila”. Sve više je promene trenera, pogotovo u našem prvenstvu.
– Takvo je vreme. Sve je brzo, instant, ništa nije sigurno, previše je sve izloženo. Često gledam intervjue naših trenera, posebno košarkaških, zbog ogromnih uspeh, i oni sami kažu da je ključ tih velikih uspeha bila podrška. Gde bilo mnogo lakše podržati jednog Obradovića, Ivkovića, Pešića, a sada se priča posle dve utakmice da li je Stolica za Partizan ili nije, da se smeni Linta nakon dva kola, iako je došao iz Voždovca u klub koji ga hoće. To je neprofesionalno, neozbiljno. Svi treneri imaju porodice, žrtvovao se da ode u Surdulicu, želeo je da napravi rezultat, a onda dobije otkaz posle dva kola. Ne razumem to, ali dobro.
U Srbiji se sve ogleda kroz rezultate Zvezde i Partizana, pa se samim tim unižava uspeh drugih timova i trenera. Lazetić ne zna kada bi tome mogao da dođe kraj, ali je istakao da zna kojim će putem ići i da bi taj problem morao što pre da se reši.
– Nažalost, tako je kako jeste. Ja sada mogu da kažem, čitao sam portale posle mog gostovanja na Areni i svi su preneli nešto što nisam ni rekao. Meni je novinar postavio pitanje ‘Zašto sam bio razočaran posle utakmice sa Javorom?’, ja sam rekao da sam delovao razočarano, ali da sam posle bio zadovoljan, a svi su prebacili da sam to rekao u vezi utakmice sa Partizanom. Jasno se vidi i pitanje i odgovor. Ja mislim da je ljudima zanimljivije nešto tabloidno, nego fudbal. Kada će i da li će to prestati stvarno ne znam, ali ću se ja potruditi da ono što je u mojoj moći, i trudim se da ja sa mojim klubom i u klubovima u kojim sam bio, da promovišem nešto totalno drugo od onoga što se spominje. Jednostavno igramo svaku utakmicu da pobedimo. Da nije bilo Partizana verovatno ne biste vi mene zvali za intervju i ne bih bio trener TSC-a. To sigurno ne znači da ću ja ikada nekoga pustiti ili da ću doći u dresu na utakmici tog kluba protiv koga igram i pustiti da me pobedi. Za mene je to apsurdno, ja sam pre svega sportista i svako od nas igra za sebe, kako god to zvučalo. Ja imam svoju porodicu, svoje ljude i imam pre svega manire da smo svi mi sportisti i ja kada igram nešto sa svojom ćerkicom naravno da hoću da je pobedim. Svi mi to pričamo i sve to lepo zvuči kada to kaže Novak Đoković, ili ne znam ko, ali onda to brzo zaboravimo. Svi jasno vidimo kada neko izlazi protiv nekih ekipa sa rezervnim timovima, čuvaju igrače koji su na tri kartona, stavljaju se igrači koji posle toga ne igraju i to je opšti problem. Nije to samo moj problem. Ja govorim o tome, pa onda ja budem neprijatelj. Mi smo možda žrtve toga bili prošle sezone što smo igrali sve utakmice da pobedimo sa Zvezdom i Partizanom, takav nam je bio raspored. Nećemo od toga odustati, jer je to u opisu našeg posla. Ovo je suviše ozbiljan posao, suviše ljudi ga prati da bismo mi bilo koju utakmicu potcenili i izašli da se zna da ćemo mi da pobedimo ili izgubimo. Onda to gubi smisao i ne treba da postoji trener, jer onda to može da radi ko god hoće. Želim da pokušamo svi zajedno da se izborimo za struku. Meni zameraju što pričam da je bila fenomenalna utakmica protiv Partizana. Okej, možda nije bila za običnog posmatrača, ali fudbalski ima da se analizira neverovatan broj stvari. Bilo je puno stvari trenerski i stručno koje mogu da se analiziraju. Niko o tome nije napisao ništa, već da li smenjuju trenera ili ne. To se izgleda tako gleda, meni je žao, ali ja sigurno neću skrenuti sa ovog puta i igraćemo stalno na pobedu. Ja ne krijem da bih više voleo da pobedim Zvezdu od Partizana, ali to ne znači da ja Partizan puštam, jer ja sam to dokazao i sa Metalcem i sada. Zvezda je fantastična na svim poljima, imaju sjajne igrače i mnogo je teško da ih pobedimo mi sa manjim budžetima, a Partizan nije uspeo tri godine da ih pobedi, ali ja verujem u to i verovaću u koji god tim da vodim protiv nekog drugog da moj tim može da pobedi. Pokušaću da se takmičim i budem bolji od protivnika. Kad izgubimo od Partizana svi pričaju kako smo ih pustili, a ja mislim da smo odigrali najbolju utakmicu u polusezoni protiv njih. Bili smo u svim segmentima kako treba, primili smo dva nesrećna gola, a na kraju je ispalo sutradan kada sam čitao portale da je bila rutinska pobeda, da je TSC bio nemoćan, a ja sam bio prezadovoljan kako smo odigrali. Srećom imam stručne ljude oko sebe i ne upadamo u to što piše. Ja sam dobio čestitke od ljudi od Partizana sa kojima sam dobar i time su pokazali koliko su veliki klub. Nije me niko zvao pre utakmice, nije mi niko ni zamerio posle utakmice. Zvali su me i čestitali na nerešenom rezultatu i poželeli su mi sve najbolje. Sa te strane, svaka čast i njima.
Vratimo se deceniju i po unazad i prisetimo se igračke karijere. Javnost vas je upoznala još u Bežaniji, gde ste fudbalski “eksplodirali”.
– Dve godine sam proveo tamo, ušli smo u Superligu druge sezone, a ja sam bio najbolji strelac lige sa 25 golova. Ono što je bilo važno je kontinuitet. Đurovski, Boske Damjanović i ja smo mogli da igramo vezanih očiju. Prvih šest meseci smo u Superligi izgubili samo dve utakmice, ta jedna je bila protiv Partizana u prvom kolu, ali ne bih mnogo o njoj (smeh). Davao sam golove i Zvezdi i Partizanu, stvarno smo igrali izuzetno. Zaista zvanredan period. Ja sam kroz Bežaniju došao do toga da me kupi Partizan i predstavi sa “desetkom” na leđima, iako da budem iskren nisam bio toliko dobar igrač. To je bio splet okolnosti, ja jesam dobro igrao u Bežaniji, ali baš nije bilo realno da baš ja nosim taj broj. Kada je došao Moreira u klub, pitao me je da uzme taj broj, ja sam jedva dočekao da mu prepustim i uzeo sam “11”.
Nedugo zatim, stigao je poziv koji se ne odbija, pa gol u derbiju…
– Pamtiću gol u derbiju, kada smo pobedili Zvezdu na “Marakani” posle 11 godina. Bilo je 4:2, a čak mi je jedan gol na tom meču i poništen. Ako me neki navijač zapamtio po dobrom kao igrača, onda je po tome. Bio sam igrač utakmice, pobedili smo jednu jaku Zvezdu. Takođe, kada se već prisećam velikih trenutaka moram da napomenem i utakmicu protiv Reala na “Bernabeu”. Izgubili smo 2:0 u prijateljskom meču, pogodio sam prečku, igrali su Guti, Iguain, Roben, Pepe. Fenomenalan tim, ali mi smo igrali otvoreno, imali smo puno šansi. Upravo je taj tim pod Miroslavom Đukićem igrao fenomenalno, stigli su Žuka, Dijara, Moreira, Tošić se tada probio, osvojili smo duplu krunu, tako da ću taj period pamtiti kao najlepši u karijeri.
Antologijski je snimak Lole Smiljanića na konferenciji posle meča, i vi ste učestvovali u njegovom smirivanju.
– Lola je Lola. U tom trenutku tinejdžer, dete Partizana, ponele su ga emocije. Uvek se trudim da pokažem poštovanje protivniku i ostanem na zemlji. Imao sam razne signale da ga smirujem, pa smo ga ja i šef Đukić, “udarali ispod stola”, ali to je on. Zanimljivo, on nije ni trebao da ide konferenciju, išli smo samo Đukić i ja, ali je on insistirao da krene i kaže šta ima, verovatno je to isplanirao.
Čini se da je UEFA bila prestroga prema crno-belima, izbačeni ste iz Evrope, leta 2007. godine.
– Sigurno, te godine smo bili osakaćeni na neki način. Pobedili smo Zrinjski tamo 6:1, a 5:0 kući, dao sam gol u Mostaru. Izvanredan tim, ali bilo je baš previše naboja, užasna je organizacija, i sramota je da smo mi bili kažnjeni klub. Mogli smo glave da izgubimo i nije bilo baš prijatno u Mostaru. Sa druge strane smo imali najbolji start u prvenstvu i zbog neopterećenja Evropom uzeli duplu krunu i posle toga je sve istorija.
Kako je bilo biti mentor tada mladom Stevanu Jovetiću?
– Joveta je sam sebi bio mentor, on je meni ostao u sećanju kao veliki čovek i neverovatan igrač. Kada sam ja došao u klub on je imao lošu polusezonu, nije mogao gol da postigne, ništa ga nije htelo. Kao mladom igraču trebala mu je podrška, a sa druge strane on je neverovatno kulturan, fin, ispravan. Želeo je uvek svakom da pomogne i mnogo mi je drago što je napravio veliku karijeru uprkost svim povredama koje su ga snalazile.
Kako pamtite period inostrane karijere, niste dugo igrali nakon odlaska iz Vojvodine?
– Imao sam ozbiljnu povredu, posle Partizana i Vojvodine sam se mučio. Skoro celu karijeru sam igrao bez prednjih ukrštenih ligamenata, o čemu se ni ne zna puno. Bio sam fudbalski fanatik, jačao sam tu nogu, prvo kod legendarnog Bate Radulovića, zatim kod Andrije Milutinovića. Deset godina sam radio kod Bate, pa zadnjih četiri, pet godina karijere kod Andre. Tako sam mogao samo da igram u zemljama gde ću proći lekarske preglede. Bilo je uvek nekih interesovanja, nisam prošao preglede u Izraelu i Belgiji. Ni dan danas ne mogu da savijem skroz nogu, pa kada sam video da više nema smisla da igram, prihvatio poziv Gordana Petrića da mu pomažem u Bežaniji, prvo kao igrač, zatim i kao trener. Tada sam se i okrenuo skroz tom trenerskom poslu. Što se tiče Rodosa i Indonezije, živeo sam na fenomenalnim mestima. Bilo je super zaista, na Rodosu sam dao 10 golova, navijači su me voleli. U Indoneziji sam igrao kod Sose Babića, bio je tu i Stevan Račić, ta liga je imala veliki projekat. Velika pasija među navijačima i super iskustvo za mene.
Jednog dana – trener Partizana! Koliko je realno da dođe do toga?
– Već sam pričao o tome i to nije nikakva tajna. Počeo sam da se bavim trenerskim poslom da bih postao trener Partizana. Svestan sam da mi je potrebno vreme i neki rezultat, da bih došao do toga, kao i da nisam neko veliko igračko ime kao Savo Milošević, Zoran Mirković, Ivan Tomić, koji odmah mogu da vode Partizan. Imam svoj put i to je upravo ovo što radim. Vodio sam klub u trećoj ligi, bio asistent Tomiću, Mirkoviću i Đukiću. U Metalcu sam proveo godinu i po dana, a vidite i sami koliko se ovde smenjuju treneri. Želim u TSC-u da ostanem što je duže moguće, godinu, dve, tri. Onda možda, ako se odluči neko iz Partizana, možemo da razovaramo. Red je za klupu Partizana veliki, to stalno ponavljam. Cilj nije doći u Partizan, već pobeđivati. Kada pobeđuješ sa Partizanom, to je nešto najlepše, a kada gubiš, to je pravi pakao. To je nešto što je i glavna poenta.
Intervju uradili: Luka Kalajdžić i Nikola Husein
Komentari (0)