Na vrhuncu borbi za grad Volnovahu na istoku Ukrajine, jedna žena je spasila jedinog preživelog člana posade uništenog ruskog tenka T-72 i skrivala ga u svom domu sve dok njegovi saborci iz milicije samoproglašene Donjecke Narodne Republike nisu osvojili ovo mesto.
Vozač tenka Jevgenij Dončenko i stanovnica Volnovahe Svetlana Ščerbina zagrlili su se kao majka i sin kada su se ponovo sreli, a reportaža o neverovatnoj priči izašla je na portalu Komsomolskaje pravde. Jevgenij sada Svetlanu naziva svojom drugom majkom, koja mu je ponovo dala život.
Gledajući u komad spaljene zemlje prisetio se dana kada je njegova posada vodila svoju poslednju bitku. Tog 27. februara četa u kojoj je služio dobila je zadatak da istera neprijatelja iz Volnovahe, koju je ukrajinska vojska pretvorila u utvrđeni pojas. Njegov tenk je bio jedan od prvih koji je ušao u grad.
– Naleteli smo na ukrajinske tenkove nasred ulice. Jedan je pucao na nas, odgovorili smo, pogodili ga u kupolu i videli da se puši. Odmah smo pogodili drugog, koji je ustuknuo iza kuće. Komandant nam je naredio da se okrenemo i oni su počeli da tuku po nama iz tenkova, borbenih pešadijskih vozila i RPG-ova (ručni protivtenkovski bacač granata). Zapalio se odeljak kod stalka za municiju, kuljao je dim, ništa se nije videlo, vikao sam momcima, ali niko se nije javio – ispričao je mlađi narednik.
Jevgenij je ipak uspeo da odveze skoro uništeni tenk malo dalje od mesta sukoba, gde je pokušao da ugasi vatru. Nije moglo da se izađe kroz gornji otvor. Bio je zaglavljen, pa je morao da proba kroz donji. Tada je krenuo da spasava posadu, ali su oni već bili mrtvi.
Oni su poginuli na licu mesta. Moj komandant Dmitrij Lisenkov i nišandžija Jevgenij Gusakov… zadrhtao je glas mladog vojnika.
Kaže da je onda otkačio mitraljez i poneo ga sa sobom, ali bez torbi sa dodatnom municijom, i potrčao niz ulicu.
– Ne znam kako me Ukrajinci nisu primetili, napravio sam krug oko škole u kojoj su bili utvrđeni… Naravno, bilo je jezivo, kažu da tenkiste nisu ni zarobljavali. Na putu sam shvatio da trčim bez kertridža (municije). Sreo sam čoveka na skuteru i zamolio ga da me odvede do znaka “Volnovaha”, ali se on uplašio: „Čiji si ti? Svuda su unaokolo, pucaće na obojicu!” A onda sam video tetka Svetu – prisetio se on.
Žena kaže da je primetila unezverenog vojnika kako luta ispred kuće.
– Primetila sam ga kroz prozor, dečak trči sa mitraljezom, uplašen, očigledno ne poznaje kraj, čas u jednom pravcu, čas u drugom, a onda mi je rekao “Tetka, pomozi, molim te…” – ispričala je Svetlana Ščerbina.
Ona mu je dala sedativ, a vojnik je uzrujano kazao da je tenkista DNR, da je tenk pogođen i da je posada poginula. Objasnio je u kojoj je ulici. Svetlana je, zatvorivši Jevgenija kod kuće, otišla da proveri vozilo.
– Slikala sam tenka, pokazala mu ga i pitala da li je to njegov. Malo se smirio, umio, sakrili smo mu odeću, mitraljez, presvukao se u civilno odelo i zajedno smo otišli do tenka. Opet je proverio momke. Da, poginuli su… Uzeli smo mu ranac i samo smo uleteli u kuću, kada je osam ukrajinskih tenkova napustilo tu ulicu – ispričala je Svetlana.
Ukrajinci su pregledali onesposobljeni tenk i primetili da fali jedan član posade posle čega su krenuli u potragu po okolnim dvorištima. Na Svetlanina vrata nikada nisu pokucali.
Žena je prebacila kauč u sobičak u kojem je spavao Jevgenije. Prvih nekoliko dana napolju se čulo tutnjanje gusenica i motora ukrajinskih tenkova i oklopnih vozila.
Vojnik je pomagao ženi u kućnim poslovima, cepao drva i zabarakadirao prozore koji su popucali od detonacija.
– Teta Sveta je imala zalihe ali pojeli su ih. Brašno, kompoti, njen džem je veoma ukusan. Kada smo prvog dana otišli u tenk, odatle sam uzeo torbu sa porcijama hrane. Nisam ponovo izašao iz kuće – rekao je Jevgenij pokazujući novinarima tegle.
Ponekad je ustajao sa kauča da pogleda ulicu. Svuda je gorelo i eksplodiralo, vojnici su hodali u blizini, čuo je kako razgovaraju.
– Ovde iza kuće su stajala dva njihova tenka. Tetka Sveta ih je čak psovala – kazao je on.
– Kakvi ste vi branioci? Svi idu na bojno polje, a vi u moju baštu – prisetila se Svetlana šta je rekla Ukrajincima.
Ni njena kuća nije prošla neoštećena, ali je makar i dalje imala krov nad glavom, za razliku od mnogih žitelja razorene Volnovahe. Kaže da tu može da se živi, makar dok ne zahladni.
Na radiju su slušali vesti sa fronta, a ubrzo su Svetlana i Jevgenij čuli da su ostaci ukrajinskih trupa počeli da se povlače iz Volnovahe. Onda su 12. marta videli da se nekoliko ruskih boraca kreće ulicom. Jevgenije se mučio da nađe reči kojima bi opisao radost. Otvorio je prozor, povikao da je njihov i upozorio ih da su Ukrajinci minirali put pre povlačenja. Onda je konačno izašao iz kuće.
– Našao sam svoje ljude, sve im ispričao, odveli su me u moju jedinicu. Svi su tamo bili u šoku, mislili su da sam poginuo u tenku – rekao je uz osmeh tenkista.
Jevgenij je za svoj podvig nagrađen ordenom “Heroja DNR”, dok je Svetlana odlikovana Medaljom za hrabrost. Tenkista se vratio u borbu, ali je novinarima pričao o devojci koja ga čeka i nagovestio svadbu.
Svetlana, koja će sigurno dobiti poziv, se sa druge strane sprema za zimu i nada se da će što pre uspeti da popravi štetu na svojoj kući.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)