Kada stignete u rodni grad pod oreolom „stranca“, onda znate da situacija nije baš uobičajena, tako da priča Dušana Kerkeza, novog trenera Čukaričkog, ne liči ni na jednu dosadašnju. Posle 15 godina života van Srbije, rešio da vrati u svoj Beograd i pokaže zašto je toliko cenjen na Kipru, gde je sagradio trenersku karijeru i dokazao da može da pomrsi račune najvećima. Tome se nadaju i na Banovom brdu, da 46-godišnji strateg koji je odrastao na Miljakovcu, krene putem Vladana Milojevića i donese novi pehar Čukaričkom.
Možda će mnogi pomisliti da Kerkez nije svestan gde dolazi i da nije dovoljno namazan za “uslove“ srpskog fudbala, ali on je odrastao u kraju gde svašta možete da vidite i koji vas, ukoliko izaberete pravi put, očvrsne i oblikuje u čoveka spremnog da se nosi sa svim nedaćama. Tako da osvajač Kupa Kipra, u sezoni 2018/19 sa AEL-om iz Limasola, vrlo dobro zna gde je došao i rešen je da vrednim radom pokuša da ostvari zapažene rezultate. Iako nije previše poznat širokoj fudbalskoj javnosti u Srbiji, ljudi iz Čukaričkog i te kako znaju koga su doveli i deluje da su vrlo zadovoljni zbog urađenog posla.
– Kontakt sa klubom već dugo traje, zato što Čukarički godinama dolazi na Kipar na pripreme, a poznajem bivšeg sportskog direktora Mirosavljevića, Paju Delibašića i tako sam navraćao u njihov hotel, pa sam upoznao direktora Matijaševića i predsednika Obradovića. Svake godine smo se družili, bili u komunikaciji, a oni su pratili moj rad. Bilo je kontakata i pre, nije bitno kada, dok se sada sve namestilo, ja sam bio bez posla, a oni su tražili trenera i kockice su se sklopile. Valjda je bilo suđeno da se dogodi – rekao je Dušan Kerkez na početku razgovora za Objektiv.
Svestan je Kerkez da srpski fudbal nije baš na najboljem glasu, ali stvari želi da gleda pozitivno čovek koji je ponikao u Partizanu, a u karijeri nastupao za Jedinstvo UB, Radnički Obrenovac, Leotar, Zrinjski, Rijeku, AEL i Aris iz Limasola.
– Biće sigurno svakakvih stvari i ja to razumem, to je u svakoj zemlji na svoj način. Ali, ako gledaš pozitivno, veće su šanse da bude pozitivno. Da nisam odrastao u Srbiji, da nisam 25 godina živeo ovde i to u najgore vreme, kada je bilo bombardovanje i sankcije, sigurno da bi dobro razmislio, da možda ne bi bio spreman, ali ovako, kada znam da sam živeo ovde u mnogo gore vreme, ne vidim razlog zašto bih se plašio. Ne bojim se rada, jednostavno znam da sam sve svojim rukama napravio, ali, naravno, to ne znači da će ti se vratiti. Treba biti pozitivan i sviđa mi se što su ovde ljudi takođe pozitivni.
Da mu neće biti problem da se adaptira, najbolje oslikava činjenica da je kao igrač prošao skoro sve lige, suočio se sa momentima kada je mora da igra bez novca i sve to predanim radom i trudom prevazišao probleme kojih je bilo prilično.
– Igrajući u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj sam prošao sve lige. Od najnižih do najboljih, tako da vrlo dobro znam šta i kako se dešava ovde. Igrao sam bez para, iz čiste ljubavi, kasnije stigao do nekog nivoa, zaradio neke novce, ne prevelike, tako da sam prošao kao i većina srpskih igrača. Teškom mukom i radom sam napravio nešto. Odrekao sam se mnogih stvari. Nije lako kada tek u 25. godini dođeš do prve lige. Igrao sam u Obrenovcu, a onda sam zahvaljujući Paji Delibašiću (treneru omladinaca Čukaričkog) stigao u Leotar. Prošao sam vrlo teško, mnogi su odustajali, počinjali da rade, ali žrtvovao sam mnogo toga da bih napravio nešto.
Skloni smo da često kritikujemo srpski fudbal i pričamo da je najgori, ali kada neko sa strane gleda u naše dvoerište, vidi širu sliku i bolje razume gde se nalazimo. Kerkez je već neko vreme želeo da se oproba van Kipra, a Čukarički je video kao idealnu sredinu za povratak u Srbiju.
– Bolja je slika kada se gleda sa strane, kao što sam ja to imao priliku. Kada ste unutra, mnogo je negativnosti i sve se gleda sa mračne strane, ali mislim da nije toliko loše, naprotiv. To svako gleda iz svog ugla, Kipar se mnogo promenio u poslednjih deset godina, ali mi imamo sličan mentalitet. Pravoslavci smo, slično razmišljamo, euforija je prisutna kao i kod nas. Za povratak u srpski fudbal sam se odlučio jer je Čukarički zdrava sredina. Da ne znam ljude iz Čukaričkog, verovatno bih dobro razmislio više puta. Želeo sam da izađem sa Kipra, što nije lako, ali ovde sam video da pet ekipa ide u Evropu, da Čukarički igra kvalifikacije za Ligu konferencija i tu sam video ambiciozan klub sa jasnom vizijom, što mi se dopalo.
Veliku pomoć na početku mandata u Čukaričkom će imati u Milanu Lešnjaku, strategu koji je vrlo dobro poznato ime na Banovom brdu. Kerkez se okružio kvalitetnim ljudima, jer je svestan da tim pobeđuje, a ne pojedinac.
– Milana znam, bili smo suparnici kao klinci. On je vrlo inteligentan čovek, koji mnogo zna. Srećom, iako ga ne znam lično, znam ljude koji njega poznaju i imaju samo reči hvale. Kako Klop kaže, moj stručni štab treba da čine ljudi koji određene stvari znaju bolje od mene. Ne može čovek ništa da učini sam i toga sam svestan. Nemam problem sujete da neko ko je bio pre mene ovde radi zajedno sa mnom. On je tu da mi pomogne oko adaptacije. To je bila ideja i predsednika Obradovića, da iako sam vrlo dobro upoznat u srpski fudbal, imam pomoć ljudi od poverenja i znanja. Tu je i trener golmana Kovačević, koji je bio u mom klubu određeni period, kao i Milovan Sikimić, koji je bio na Kipru šest meseci, pa smo se upoznali. Mislim da će mi oni pomoći, a i da ću ja njima pomoći.
Ne želi da obećava kule i gradove, ali iz njegovog izlaganja se vidi da je ambiciozan i željan borbe sa najboljima.
– Od mene možete da očekujete mnogo rada. Čukarički ima svoju filozofiju već godinama, a sigurno me ne bi doveli da drugačije gledam na fudbal od njih. Filozofija je bitna, kao i način igre, ali rezultat je primaran. Ako gajiš neki svoj stil i veruješ u nešto, onda se nadaš dobrom rezultatu.
Ulična škola
Priča nas je ponovo odvela na odrastanje i ulicu, koja je kao što znate jedan veliki univerzitet. Prošao je i tu školu Kerkez, vešto izbegavajući mine na tom putu.
– Vrlo je bitna ulična škola. Odrastao sam na Miljakovcu gde je bilo dva puta, ili si bio sportista ili kriminalac. Mnogo mojih drugara iz kraja je otišlo u ovom drugom pravcu. Na sreću, izabrao sam bolji put i drago mi je zbog toga, ali svakako da sam video i ovu drugu stranu, što nekada može da pomogne, pogotovo u radu sa mladim igračima – istakao je Kerkez, a onda se osvrnuo na činjenicu da mnogi talentovani igrači, upravo zbog vanfudbalskih stvari odu u pogrešnom smeru.
– Igrajući kao dečak sa velikim talentima imao sam priliku da vidim kako propadaju i kako nisu napravili karijeru koju su mogli. Ovde godinama naši talenti imaju to nešto luckasto i ukoliko trener to ume da pretvori u pozitivnu stvar, to je dobro. Sigurno da će mi ulična škola pomoći. Da nisam živeo ovde u najgorim vremenima, sigurno da bi mi bilo teže da se adaptiram posle toliko godina života na Kipru.
Čukarički je mesto gde su mladi fudbaleri okosnica i gde su prioritet. Kerkez je imao poruku za njih.
– Mladi igrači umeju da pređu granicu, da odu na drugu stranu, pa da se onda sa 30 godina kaju što su izabrali loš put, ali kasno Marko na Kosovo stiže, što kaže narodna poslovica. Ovo je jako lep posao, koji može da obezbedi čoveku dobru budućnost i oni treba tako da gledaju na stvari. Neko dobije jednu šansu u životu, neko više, ali kada dođe prilika, treba je iskoristiti jer ko zna kada će i da li će doći naredna.
Kipar kao druga kuća
Kipar je postao druga kuća Dušanu Kerkezu, koji je upravo tamo završio karijeru, a kasnije i trenersku licencu. Od 2014. godine pa sve do decembra 2021. je radio kao trener na Kipru, gde se pokazao kao vrsni stručnjak.
– Kipar smatram svojom zemljom, jer sam tamo 15 godina proveo, deca su mi tamo odrasla, išla u njihovu školu, a oni su nas primili kao da smo njihovi. To se ne zaboravlja.
U razgovoru za naš portal je objasnio razliku između tamošnjeg i srpskog fudbala.
– Razlike ima, jer je tamo mnobo više starijih igrača nego ovde. Ne zato što je liga slabija već zato je dobra za porodice. Nema previše putovanja, lepa je zemlja, mirna, uglavnom nema karantina za igrače, koji upravo iz ovih razloga biraju da odu tamo. Razlika je i što osam ekipa se bori za Evropu, četiri za prvaka, dok se ovde bore samo dve ekipe za titulu šampiona. Nadam se da može da se promeni ova situacija, kao što je i na Kipru. I tamo su se samo dve ekipe borile za pehar – Apoel i Omonija, ali stvari su se promenile i sada konkurišu i Anortozis, AEL, Apolon, Pafos… Ovde je mnogo mladih igrača, što je dobro, a najveća je razlika u kvalitetu terena. Verujem kada bi se ovde infrastruktura promenila, da bi bila drugačija slika o našem fudbalu u svetu. Naravno, ja ništa novo ne govorim i ovde ljudi to znaju. Takođe, razlika je što tamo skoro svi imaju organizovane navijače. U manjem broju, zbog populacije, ali svi su zagriženi za fudbal – rekao je Kerkez i nastavio u dahu:
– Ogromna strast, kao i Grci. Volim da kažem da Kiprani i Grci imaju tu strast, kao Srbija i Republika Srpska. Najveću ekspanziju je doživeo kiparski fudbal kada je APOEL napravio rezultat u Ligi šampiona. Nedavno je Omonija izbacila Zvezdu i tada sam se čuo sa Dejanom Stankovićem. Mislim da je tad Omonija prošla dalje, jer se igralo na jednu utakmicu.
Da li Vam je neki mladi igrač zapao za oko? Je l’ imate neku viziju kako će izgledati Vaš tim?
– Svaki trener mora da ima neku svoju viziju. Naravno da će svi dobiti šansu, imamo mesec dana priprema i tu mogu da se dokažu. Mlade igrače ne bih izdvajao, videćete na kraju sezone ko će se izdvojiti. Možda će me neki iznenaditi, za koje trenutno mislim da ne mogu da igraju prvu utakmicu, ali uvek se to promeni. Ja sam tu da im dam ruku, oni ako hoće uzeće je, ako ne, to je do njih. Ne mogu ja nikog da teram da radi, mogu da im pokažem, da ih podstaknem i podržim, ali je sve do njih.
Đorđe Ivanović je potpisao za Čukarički. Da li je on bio Vaša želja ili?
– Ja sam u ovom poslu dosta naučio. Uvek se gleda čija je želja bila, da li ga je trener doveo, da li ga je direktor doveo, ljudi gledaju kao da smo mi suparnici. Ja to ne gledam tako. Ambicije i želje kluba su takve da ako dovedu igrača, taj igrač treba da pravi razliku. Ne vidim razlog da ih dovodimo ako će biti isti ili lošiji od onih što imamo. On je dovoljno poznat u Srbiji i bio je u inostranstvu. Ima kvalitete da nam donese ono što nam treba, ima karakter, ima i drskost koju ja volim, a drago mi je što je i on izrazio želju da dođe, jer zna kako klub funkcioniše i mislim da su se naše i njegove ambicije poklopile. Na njemu je da pokaže sve to i da odavde napravi transfer u inostranstvo.
Čukarički je svojim rezultatima može se reći preuzeo primat od Vojvodine tog trećeg tima u Srbiji. Sada se ambicije povećavaju i koliko će biti teško održati sve to?
– Dobro je što se to desilo. Mene raduje što su tu sada i TSC, Radnički Niš, Voždovac, tu je svakako i Vojvodina. Ne treba da se svodi sve na dva imena. Sigurno će jedan klub da iskoči koji niko ne očekuje. Ljudi koji rade u Čukaričkom su iskusni sportski radnici, tu su direktor Matijašević, direktor Grkinić, kao i predsednik Obradović bez koga ovo sve ne bi postojali i koji je uspeo da stavi klub na zdrave noge. Svi su svesni šta mogu i šta hoće. Mislim da su svi primetili da ovaj klub nije nikada u euforiji. Verujem da vremenom može da se smanji ta razlika između ostalih i Zvezde i Partizana.
Da li ta razlika možda može da se smanji tako što će i domaća liga brojati manje klubova?
– Što se toga tiče, dok sam bio na Kipru liga je brojala 14 klubova, a ja sam uvek bio za to da ima 12. Mislim da bi liga od 14 klubova bila taman za manju zemlju. Razumem ljude ovde što hoće da imaju veću ligu, da bi se promovisali drugi fudbalski centri, dok sa druge strane ako imaš manju ligu kvalitet je tu, ali mislim da bi svima dosadilo da gleda utakmice Zvezde i Partizana, sastajali bi se šest do osam puta i ljudima ne bi bilo to to više, ne bi to bio derbi. Nisam ni ja sto odsto siguran koliko je to dobro, ali mislim da bi liga od 14 timova bila najbolja. Mislim da ima dovoljno stručnih ljudi u Fudbalskom savezu što se toga tiče, a da ja kao nov nešto pričam nije u redu. Samo znam koliko se poboljšala liga na Kipru kada su je smanjili na 14 klubova, jer je manja zemlja, ali je tamo dozvoljeno da timovi imaju po 15 stranaca u ekipi, što je velika razlika i pitanje je da li bi bio dobar kvalitet fudbala da je ograničen broj stranaca kao kod nas.
Da li možete da uporedite Superligu iz vremena kada ste odlazili na Kipar i u godinama pre toga i njeno trenutno stanje? Čini se da Zvezda i Partizan u tom periodu nisu uopšte lako pobeđivali protivnike.
– Bilo je mnogo zanimljivo, ali ja verujem da se to vreme vraća. Sada u ovoj situaciji gde ćemo imati pet predstavnika u Evropi će dati mnogim klubovima podstrek, imaće mnogo više sponzora i ulaganja i samim tim se i povećava kvalitet. Zbog svega toga će mnogi igrači razmisliti pre nego što odu u inostranstvo. Bolje biti kući za par hiljada manje i igrati svoju ligu, nego otići u inostranstvo i biti sam.
Kakav Vam je prvi utisak posle povratka u Beograd?
– Dolazio sam ja svake godine, možda sada zbog korone nisam bio toliko često kao pre. Stalno sam dolazio, nije se ništa promenilo, samo ima više ljudi i veće su gužve. Mnogo se zgrada izgradilo, slična je situacija kao i u Limasolu. Ono što sam primetio, to je da ima dosta stranaca i to je da kažemo promena koju sam primetio. Što se tiče porodice, žena i mlađi sin će ostati na Kipru, on ima još godinu dana srednje škole, a stariji je u inostranstvu, tako da ćemo biti na više strana od sada.
Kakve imate i ambicije i gde vidite sebe za pet godina?
– Trener bez ambicija ne treba da se bavi ovim poslom. Sigurno je da imam ambicije, neke želje, neke snove, volim sve to da ide postepeno. Iskreno, volim kao trener da se duže zadržim u nekom klubu. Uspeo sam u AEL-u da se zadržim skoro četiri godine. Predsednik koji je bio meni dok sam bio igrač je promeni 17 trenera za deset godina. Imam sigurno ambicije i zato sam želeo da odem sa Kipra. Ljudi odatle su se obradovali, jer znaju koliko je teško izaći sa Kipra. Sigurno bih želeo da radim u zapadnoj Evropi, znam koliko je to teško. Ne mogu da kažem da bih na prvu ponudu iz Saudijske Arabije otišao, to su neke stvari o kojima mora dobro da se razmisli. Razumem trenere koji idu tamo i sigurno bih dobro razmislio, ali gledam sa sportske strane. Prvo, u ovom životu i u fudbalu ne može čovek da kaže nešto 100 odsto i da milion odsto stoji iza toga. Voleo bih da budem trener u dobrim ligama i klubovima koji imaju uslove i ambicije. Moj dolazak u Čukarički je dobra podloga za dalje. Imaju ambiciju da naprave trening kamp i stadion, za šta već postoji projekat i ja verujem da će uspeti u tome. Gospodin Obradović je ušao u fudbal kada su mnogi smatrali da je to ludost. Ušao je i uradio nešto što svima treba da bude putokaz.
Svaka promena je teška. Da li strahujete od nečega?
– Čovek ako poželi da uspe mora da izađe iz komforne zone. Ako ti je sve kako treba i nemaš želju da napreduješ, onda nećeš uspeti. Barem ja tako gledam. Sigurno nije lako iz neke rutine koju sam imao na Kipru, gde je i porodica pored mene, doći ovde u Srbiju, iako su mi na deset minuta i otac i sestra. U igračkoj karijeri sam sve lige prošao, trenirao sam u svakakvim uslovima i radio, tako da mi nije strano. Niko ne može da garantuje rezultat i uspeh. Možeš samo da veruješ i stremiš ka tom cilju. Šta će biti sutra, niko ne zna.
Gde biste voleli da vidite Čukarički za godinu dana?
– Ja bih voleo da Čukarički igra bolje, ne kažem da nisu igrali dobro. Da bude u boljoj poziciji nego sada i da pomognem nekom mladu igraču koji nije bio na oku, da bude u prvih 11. Moj posao je da pomognem igračima da budu bolji, a čim su oni bolji, igraće ekipa bolje i ja ću biti bolji. Želim da za godinu dana ljudi budu zadovoljni sa mnom i da ostanem ovde, to je neki cilj i ambicija. Realan cilj je Evropa i ako budu došli igrači za koje se priča i mi želimo, mislim da je to realnost. Ostali klubovi će se isto pojačati i drago mi je što ćemo imati konkurenciju. Jedan prijatelj me je skoro pitao što sada dolazim kada se svi klubovi pojačavaju. Ja sam mu rekao da to meni daje podstrek i onda mogu da vidim gde sam ja. Ako nemaš konkurenciju ne možeš da budeš bolji. Verujem da će i Partizan i Zvezda biti bolji ako imaju konkurenciju u drugim klubovima.
Osvojili ste Kup sa Vašim bivšim klubom. Koliko je težak bio put do trofeja i da li možemo to da očekujemo i na klupi Čukaričkog?
– AEL je tada bio šesti po budžetu u ligi i nije bilo lako osvojiti Kup. To je specijalno takmičenje i ne mora da znači da će ga najbolja ekipa osvojiti. Mi tada nismo bili najbolji, ali smo verovali u to da možemo da osvojimo. Svi klubovi vole da osvoje trofej. Ko god se bavi poslom, voli da osvoji nešto. Trofeji su nešto što novac ne može da kupi. Osvajao sam ih kao igrač, ne nešto previše, ali dovoljno da znam da mogu da budem spreman za te stvari. Idemo korak po korak, daleko je maj.
AEL je pre deset godina izbacio Partizan iz kvalifikacija za Ligu šampiona. Koja je razlika između tog i sadašnjeg tima?
– Tada je klub imao duplo veći budžet. Ima velike razlike. Sada je razlika između AEL-a i Apoela četiri puta u budžetu. AEL je finansijski stabilan i ima svoj put, ali trenutno ne može da prati ostale klubove dok ne uđu investitori. Vidimo po Evropi da budžeti igraju veliku ulogu, ali ako si stabilan to ne mora da znači i možeš da postižeš rezultate u kontinuitetu. Za nešto više moraš da napraviš iskorak. Sada država gradi i stadion koji će deliti AEL, Apolon i Aris, takav stadion nema u Srbiji. AEL treba neko finansijski da pomogne kako bi mogao da uđe u borbu za titulu. Realno, igrači na Kipar dolaze zbog finansija i lepog života, nema tamo toliko mladih igrača koliko ima u Srbiji, koji mogu da naprave nešto.
Imali ste priliku da sarađujete sa Slobodanom Medojevićem. Svi su ga hvalili na sav glas kada je bio mlad, a čini se da su ga povrede omele da iskaže pun potencijal. Kako bi ste ga Vi opisali?
– To je figura čoveka kakvu bih ja poželeo da su svi ljudi. Odličan igrač i još bolji čovek. Dobro je da takvi ljudi predstavljaju svoju zemlju u inostranstvu, stvarno je momak za deset. Znam da je veliki navijač Vojvodine i da bi se sigurno vratio, ali on ima ugovor još dve godine na Kipru. Ipak, ako bude odlučio da se vraća, a ja još uvek budem bio ovde znam da će dobro da razmisli gde će da ode. Imali smo predivnu saradnju i ja mu želim da igra što duže. Ljudi kao on pomažu mlađim igračima da napreduju, ne samo igrački, već i ljudski – podvukao je Kerkez u razgovoru za naš portal.
Intervju uradili: Luka Kalajdžić i Blažo Komnenić
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)