Ko može bolje da opiše istanbulska dešavanja 30 godina kasnije od jedinog partizanovca na svetu koji je bio na sva četiri fajnal-fora crno-belih. Dragan Šušnjar, dugogodišnji sekretar omladinske škole fudbalskog dela Partizanove porodice, kao nagradu za privrženost klubu iz Humske od strelca istorijskog koša Aleksandra Đorđevića dobio je na poklon dres sa brojem 4 te čuvene večeri na parketu dvorane „Abdi Ipekči”.
– Priča o tom dresu počinje u sezoni 85/86, još dok je Sale uglavnom sedeo na klupi. Bio je onako lepršav, imao je skok-šut, tehniku, sve, a Partizan loše rezultate. Izgubili smo nekoliko utakmica na početku prvenstva, pa je nas nekoliko organizovalo da cela Hala sportova skandira protiv trenera. Kića (Dragan Kićanović, prim. aut.) posle neka dva teška poraza smeni Laleta Lučića i postavi Duleta Vujoševića sa 28 godina za trenera. Dule je tada prepoznao Saletov kvalitet, dao mu šansu, on se nametnuo i sledeće sezone praktično nas vodio do titule i fajnal-fora u Ganu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Makabi za pouku
Prva prilika za dres propuštena je u Ganu.
– Nismo se Sale i ja družili, stariji sam, ali sve utakmice sam gledao, video je da sam veliki „grobar”. Kada smo se viđali, kroz šalu sam mu govorio – ti bi još bio na klupi da mi onda nismo smenili trenera. E kada smo se sreli pred Gan, imao sam želju da mi da dres ako budemo prvaci Evrope, i on mi je obećao. Otišli smo tamo, izgubili od Makabija u polufinalu, mada je to bila po meni najbolja bela petorka tog vremena. Igrali smo najatraktivniju i najbržu košarku, a svi su bili visoki – Sale kao plej 188, Grbović je igrao dvojku sa 204, Paspalj na trojci 207, Pecarski i Divac 213 i 211 centimetara. Međutim, mlada ekipa, mlad trener, malo sudija pomogao Makabiju, i onda za treće mesto razbijemo Aris sa Fasulasom, Janakisom i Galisom, koji su godinu dana pre toga sa Grčkom osvojili titulu prvaka Evrope. Žao mi je što već tada nismo bili prvaci Evrope.
Priča o čuvenoj sezoni 1991/92. više puta je ispričana…
– Sve mečeve smo igrali u Fuenlabradi, osim prvog meča sa Knorom u četvrtfinalu, koji smo dobili. I nije bila neka atmosfera u Pioniru, skupe ulaznice, tri, možda tri i po hiljade ljudi. Tamo nas sudije pokradu u prvom meču, ali u drugom je bilo bolje, Stragi Stevanović polomi tablu, posle Nakić, Danilović i ostali odigraju odlično, dobijemo i plasiramo se na fajnal-for. Tri nedelje posle Knora, idemo u Zagreb na meč sa Cibonom, ja kažem Saletu: „Vidi, sad je vreme za dres”, a on pita: „Ideš u Istanbul, kako?” Ja mu kažem da ništa ne brine, ako treba i kroz šumu, samo da čuva dres. I on kaže: „Ako postanemo prvaci, tvoj je.”
Samo o putu do Istanbula može da se napiše knjiga.
– Spektakl! Na falsifikovane potvrde iz vojnog odseka krenemo nas trojica kolima preko Bugarske. Nije moglo da se izađe iz države, morao si da odeš u vojni odsek po potvrde, a bila je priča da ko ode tamo, mobilišu ga i odmah ga šalju u Erdut, zapadnu Slavoniju. Moj drugar nađe neku devojku iz detinjstva koja je radila na tim potvrdama za izlazak iz zemlje, dobijemo ih, popunimo sami i krenemo na put. To su nam prvo tražili na granici, nije bilo kompjuterske provere, poverovali su nam.
I tu nije kraj…
– U ono vreme, pre 30 godina, nema goriva, nemamo mobilne telefone, internet, navigaciju, kartu grada, ne znamo ništa osim imena i adrese hotela u kom treba da se pojavimo. Kod nas jeftino gorivo, ali ga nema, samo na „Zmaju”, a tamo 300 kamiona čeka. Sipali na ulici i jedva stignemo do Dimitrovgrada. Usput nigde nema goriva. Uđem ja usred noći na poslednju pumpu pred granicu, sede neka tri tipa, igraju karte i piju, pumpa sva u posterima Crvene zvezde iz Barija. Pitam – ima li nekog da navija za Partizan? Oni uglas – nema, a što? Ja kažem da smo krenuli da gledamo Partizan u Istanbulu, a ovaj jedan kaže. „Ja u košarci navijam za Partizan, sedi s nama, popij viski.” Ustade posle završenog pića i sipa nam u rezervoar 53 litra, skoro do čepa. Kaže: „Kad se budete vraćali, pozovite se na mene, čeka vas kanister da stignete do Beograda.” U Bugarskoj, u pola tri noću, zaustave nas dvojica u nekim zelenim bundama sa mašinkama mrtvi pijani, ne znaš da li su šumari, policajci ili kriminalci. Insistiraju da smo vozili brzo, na kraju im damo pivo koje smo prethodno kupili na granici i prođemo. U Istanbulu 12 miliona ljudi, stignemo ujutru u najgore vreme, kad idu na posao, osam traka, svi mile, reka ulupanih kola. Daš žmigavac, niko te ne pušta. Posle su nam rekli, ma kakav žmigavac, izbaciš samo ruku. Došli smo do prvog hotela, sa idejom da pitamo gde je naš hotel, kad tamo naiđemo na Todorića, ljude iz rukovodstva, i shvatimo da smo na pravom mestu. Bog nas pogledao. Kića nam obezbedio karte, mozaik počeo da se sklapa, sve je posle bila pesma.
I konačno – dvorana „Abdi Ipekči”…
– Posle polufinala, Sale dođe kod nas na tribine, tu je bio Bogdan Diklić, koji je davao aromu celom događaju, Saletov kum Jovica Antonić i brat od Saletove Seke. Tu potvrdimo još jednom za dres. U finalu, Sale skače da šutne, moj prijatelj već na ogradi i uleti na teren, ja onako stidljivo krenuo, policija već zaustavila sve, ne da nikom više na parket. Gledam Saleta kako ga čupaju, a on se onako batrga i ne da dres. Pitam policajca da me pusti, nudim sto maraka, on ne sme, kaže šef mu je tu. Kad je video koliko sam uporan, on mi pokaže na svečanu ložu i kaže da idem tamo. I ja uđem sa tadašnjim predsednikom Međunarodnog olimpijskog komiteta Huanom Antoniom Samaranom na parket, bukvalno sam mu bio iza leđa. On je predao pobednički pehar Saletu. Kad se sve završilo, Sale je skinuo dres, slikali smo se, izljubili.
Za ulaz u diskoteku 600 maraka
Slavlje je trajalo do ranih jutarnjih časova…
– Krenemo u hotel, bili su tu i Dževad Prekazi, Fadilj Vokri. Muva se nije čula na večeri, Aca Nikolić nikad nije bio zadovoljan, on i Reba Ćorković nisu ni gledali kraj utakmice, poslednje trenutke, jer su se nervirali. Kad je Aca otišao na spavanje, mi krenemo u grad da proslavimo. Šest diskoteka ispod zemlje s različitom muzikom, ali ulaz 30 maraka, što je bio veliki novac. Nas 20, cela ekipa i još nas nekoliko, Sale kralj izvadi 600 maraka i plati nam svima ulaz. Slavili smo do četiri-pet ujutru, bili su tu i igrači Huventuda sa Đofresom na čelu. Korektno su podneli zezanje, pravi su momci. Nosio sam sve vreme dres na sebi i na jednoj od ranijih proslava ove titule rekao sam Saletu da ću mu vratiti dres kad dođe da završi karijeru u Partizanu. Kako se to nije desilo, uručio sam mu ga na oproštajnoj utakmici – završio je Šušnjar sećanje na Istanbul.
Piše: Damir Radović
Bonus video:
Komentari (0)