Koliko je u sportu tanka linija između heroja i tragičara, možda najbolje potvrđuje slučaj Tomasa Đofrese, bivšeg igrača Huventuda, koji je doneo prednost timu iz Badalone nekoliko sekundi pre istorijske trojke Aleksandra Đorđevića u Istanbulu 1992.
Šta se dešavalo na po španskog predstavnika kobnom fajnal-foru u dvorani „Abdi Ipekči”, pokušali smo da saznamo od direktnog učesnika jedne od najuzbudljivijih finalnih utakmica u istoriji takmičenja.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Dolazeći na fajnal-for u Istanbulu, znali smo da su sve ekipe kvalitetne, uostalom, ne bi ni stigle do završnice. Za Partizan smo znali da su mladi, da imaju mladog trenera i da su im zvezde Đorđević i Danilović. Ono što nismo znali, bilo je koliko su kvalitetni bili ostali igrači, poput Stevanovića i Nakića. Oni su bili pravo iznenađenje za sve. Ako me pitate ko je na mene ostavio najjači utisak, to je zasigurno bio Saša Đorđević – rekao je na početku razgovora za Objektiv tri godine mlađi brat legendarnog Rafe Đofrese.
Kako sam kaže, poslednji napad Huventuda nije bio zamišljen onako kako se odigrao.
– Imali smo ideju kako da ga odigramo, ali protivnik nam je zatvorio tu opciju. Kako je vreme za napad isticalo, odlučio sam da krenem u prodor. Tamo me je Stevanović udario, a ja sam nekako izvukao loptu i ubacio je u koš. Da, sudija je trebalo da svira koš i faul, ali ne mislim da bi to bilo presudno ili da bi promenilo nešto. Istina, sekunde su me delile od statusa heroja, ali, jednostavno, tako je bilo suđeno.
Mnogi su složni u oceni da je upravo Tomas mogao više uraditi kako bi sprečio Sašu Đorđevića da postigne čuvenu trojku.
– Znao sam da utakmica nije gotova posle mog koša, jer je bilo ostalo još nekih šest ili sedam sekundi, nisam bio siguran. Pokušao sam Đorđevića da zadržim na aut-liniji, ali nisam uspeo. Podigao se na šut i pogodio neverovatno. To je sigurno moj najteži poraz u karijeri.
Klubu iz okoline Barselone sve se vratilo dve godine kasnije, ali za to je bilo potrebno učiniti jednu bitnu stvar – dovesti Željka Obradovića za trenera.
– Ko bi rekao da ću samo dve sezone kasnije biti na slavljeničkoj strani. Željko je stigao u klub i imali smo neverovatnu sezonu, krunisanu u Tel Avivu na fajnal-foru.
Đofresa objašnjava kako je bilo raditi sa tada mladim trenerom Obradovićem.
– Raditi sa Željkom je zadovoljstvo, bar je meni bilo. Vidite, ne može svako da radi s njim, ali ako je igrač ambiciozan, ako je spreman na veliki rad, onda će mu biti zadovoljstvo i, što je još važnije, mnogo će naučiti o košarci i zasigurno postati bolji. Mi smo saradnju nastavili i kasnije u Benetonu, gde smo takođe imali uspeha i osvojili Saporta kup. Sećam se tada i sjajnog Željka Rebrače. Lepa sećanja me vežu za boravak u Trevizu.
Iako su tokom karijere bili veliki rivali, Đofresa kaže da se danas s bivšim igračima Partizana srdačno pozdravi.
– Nisam u stalnom kontaktu sa srpskim igračima, ali kad god se vidimo na nekom fajnal-foru ili nekom drugom prigodom, baš se prijateljski izljubimo. Nikada nisam bio u Beogradu, ali mi prijatelji koji često putuju stalno govore: „Moraš ovde da dođeš, uživaćeš u košarci i hrani.” Nadam se da će mi se pružiti prilika da bolje upoznam vaš glavni grad i zemlju – rekao je na kraju razgovora Tomas Đofresa.
Kako teče sezona u Evrokupu, ne bi bilo iznenađenje da u finalu opet, baš kao i te 1992. godine, koplja ukrste Partizan i Huventud.
– U košarci, pa i u sportu generalno, ništa se ne zna unapred. To je draž. Ali bi bilo lepo ove godine videti u finalu Evrokupa ta dva kluba. Odigrali su u grupnoj fazi dva sjajna meča, pa možda bi ove godine mogla biti lepa prilika da se Badalona revanšira za poraz te 1992. godine – uz osmeh je konstatovao Tomas Đofresa.
Ovako danas izgleda legendarni Đofresa:
Piše: Slobodan Vrakela
Bonus video:
Finale partizan virtus