Merima Isaković je svojevremeno važila za jednu od najlepših glumica na našim prostorima, a nakon tragedije koju je doživela, preselila se na Novi Zeland gde i danas živi i bavi se kliničkom psihologijom.
U predstavi “Staklena menažerija” glumila je sestru Žarku Lauševiću i krčila svoj put u glumi, a onda je doživela saobraćajnu nezgodu u kojoj je ostala invalid i njena karijera naglo je prekinuta.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Bilo je dovoljno da me Ljiljana Todorović, rediteljka predstave, pita da li hoću da igram sa Lauševićem. Nisam u opšte pitala u kojoj predstavi. Odmah sam pristala. Žarko i ja smo dobri prijatelji još od Akademije, među nama je uvek postojao neki fluid – rekla je tada Merima.
Saobraćajka joj se dogodila 1980. godine, a to tada je glumila u filmovima: “Jovana Lukina”, “Ljubav i bes”, “Neka druga žena” i drugim. Uticaj na to da počne da se bavi glumom najviše je imao njen stric, poznati bosanski književnik Alija Isaković.
– Glumu sam upisala kada mi je bilo sedamnaest godina. Otišla sam na prijemni i bila primljena, mada sam želela da studiram i medicinu. Pre saobracajnog udesa, osamdesete, spremala sam se za prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Glumu sam pocela studirati u klasi Ognjenke Milicević, ali sam posle snimanja filma “Ljubav i bijes” prešla u klasu profesora Milenka Maricica. Moji najdraži prijatelji bili su Žarko Laušević, Enver Petrovci i Boris Komnenic. Prvu filmsku ulogu dobila sam sedamdeset i sedme u filmu “Ljubav i bes” – ispričala je ona svojevremeno.
jednom prilikom otkrila je i detalje fatalne nezgode.
– Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim. Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani… To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole – ispričala je ona svojevremeno za Story i dodala:
– S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede. On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje. Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna – istakla je Isakovićeva.
– Mislila sam da sam umrla i da sam negde na nebu, sve oko mene bilo je belo, samo je sedam lica imalo bled i drapkasto-rozikast ten. U prvom trenu nisam razlikovala njihove bele mantile od zidova. Mislim da sam se smešila. Znam da će zvučati bizarno, ali tog prvog trenutka i sada se sećam kao nečeg vrlo baršunastog, nerealnog i lepog. Rekla sam okamenjenim lekarima: ‘Ništa se ne brinite, sve će biti u redu – nastavila je tada svoju potresnu priču glumica.
Ona je u sebi pronašla nadljudsku snagu i nastavila da gura dalje kroz život, a ostvarila se i u ulozi majke. Sa suprugom Vladimiron Mijuškovićem dobila je sina Mida, a rekla je i da je u trudnoći uživala.
– Trudnoća mi je naprosto proletela, stalno smo negde jurili i putovali. U devetom mesecu kasnila sam na porođaj jer sam šila neke stvari. Zaista, sve je bilo zakazano za četvrtak, a ja sam otišla sledeći utorak i tek u sredu se porodila. Na kraju me je doktorka zvala i rekla: ‘Aman, Merima, mislite li vi da se porodite?’ Zaista mi je to bio najlepši i najdraži period u životu. U to vreme dete je čak i neka mala tajna jer samo ja mogu da ga osetim. Rekla sam da bih mogla svake godine da budem trudna, da češće doživim taj osećaj – ispričala je Merima za pomenuti medij.
Merima je u Beogradu živela do 1996. godine, a zatim je odlučila da napusti Srbiju i preseli se na Novi Zeland. Glumica je tamo u potpunosti promenila profesiju, posvetila se psihologiji i stekla diplomu kliničkog psihologa čime se i danas bavi.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)