Odrasli Beočinci upozoravaju nestašnu decu da će ih, ukoliko ne budu poslušna, kazniti nevidljivi stanari napuštenog zamka Špicer. Već decenijama to olako izgovaraju, dok prizor iz nekada raskošnog zdanja na obroncima Fruške gore, sve više plaši i njih same.
Šetnja kućom duhova, kako nazivaju dvorac iz 1898. godine, daleko je od romantične, jer umesto asocijacije na balove, posetiocima budi strah.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Od palate, koja to odavno nije, posetioce deli gusto granje na dvorišnim pločnicima i hrabrost da se kroz njega provuče. Jezivu tišinu koja ga okružuje prekida samo povremeni zvuk svraka.
Razvaljena vrata, razbijeni vitraži i oguljeni zidovi
Stojeći pred zdanjem razbijenih vitraža, razvaljenih vrata i oguljenih zidova, jasno je da zamak u sebi krije tešku priču. Parčići stakla svuda okolo, kao i komadi urušenog tavana, smeće, šut, bačene igle i špricevi mogu se naći zajedno sa ostacima ove građevine. Penjanje uz stepenice odjednom postaje izazov, na svaki korak mora da se pazi da se ne bi propalo kroz jednu od njih. Prostor toliko prazan da od njega podilaze žmarci.
Ovde su nekada živeli Ede i Klara Špicer sa svojom decom – sinom Jonasom i ćerkom Johanom. Nemački veleposednik i vlasnik fabrike cementa poželeo je da tu, na obroncima Fruške gore, sagradi dom, pa je tako nikao veličanstveni zamak po zamisli čuvenog Imre Stajndla, tvorca zgrade mađarskog parlamenta.
Špicerova ćerka se zaljubila u konjušara
Ali kuća nije bila ono što je trebalo da bude – kutak porodične radosti. Danas se još uvek prepričavaju misterije, prema kojima je nesreća počela da se “gnezdi” među zidove dvorca kada se Špicerova kćerka zaljubila u konjušara.
Početkom 20. veka, takvo dešavanje bilo je skandalozno. Imućni roditelji su zabranjivali tu ljubav, ali niko nije mislio da će lepa Johana zbog toga sebi oduzeti život. Porodica Špicer je bila zavijena u crno, a ljudi su pričali da je tada posejano seme zla od koje se ni porodica, a ni dvorac nikada nisu oporavili.
Na tavanu su se gnezdili golubovi plašeći Beočince koji su tvrdili da je potkrovlje lavirint misterija. Tada je priča o duhovima iz Špicera postala česta tema ovog kraja.
Tajna sahrana 10 radnika
Priča se da su 1910. godine radnici cementare otkrili kvar na parnom kotlu upozorivši nadležne da svakog časa može doći do eksplozije, na šta niko nije reagovao. Neposredno nakon upozorenja, kotao je eksplodirao i 10 radnika je poginulo, a 35 teško povređeno. Radnici su prema legendi tajno sahranjeni. Meštani kažu da se ovde odigravaju nekakve misteriozne radnje u režiji duhova i da palata opravdava svoj nadimak – “dvorac izgubljenih duša”.
Špicerovi su početkom Drugog svetskog rata otišli u Nemačku, ostavivši zamak kao sedište nemačke komande. Posle rata, on je nacionalizovan i dobio je novu namenu, pa ga stariji Beočinci pamte kao Dom kulture, biblioteku, školu i radio-stanicu.
Krajem 80-ih godina dvorac je polako ali sigurno počeo da propada, stičući karakteristike ukletog mesta. Ljudi su dolazili da bi skidali parket i lustere i prostirali ih u svoje domove, dok meštani tvrde da su to radile nečastive sile.
Ulazak na sopstvenu odgovornost
Danas je poseta dvorcu zvanično zabranjena, što posetioce ne sprečava u nameri da ga obiđu. Svaki ulazak ovde odigrava se na sopstvenu odgovornost, jer postoji mogućnost da vam se plafon sruši na glavu ili da propadnete kroz pod.
Gde je misterija, tu je i apsurd, pa su tako mnogi mladenci baš ovde sklopili brak i fotografisali se među tragovima vitraža u duginim bojama i ostacima secesije. Dvorac Špicer je danas pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali i dalje nepovratno propada.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)