Mladi srpski glumac Petar Đurđević predstavio se publici u filmu „Dara iz Jasenovca”, tumačeći lik ozloglašenog komandanta koncentracionog logora Jasenovac, Dinka Šakića. Petar se bavi glumom od malih nogu, završio je FDU u klasi Marije Milenković, a da mu sedma umetnost nije jedino interesovanje dokazuje to da je završio čak dve srednje muzičke škole.
Glumac u razgovoru za Objektiv govori o pripremi za ovu zahtevnu ulogu, teškim scenama sa snimanja i onoj koja je njemu najteže pala.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kako ste dobili ulogu baš ustaškog komandanta Dinka Šakića?
“Sa ciljem da bi rekonstrukcija bila što verodostojnija, producentkinja je u potragu krenula za nekim ko, pored glumačkih veština, podseća likom na Dinka Šakića. Ulogu sam dobio možda dve nedelje pre dolaska na set, kada je snimanje već uveliko počelo.
Koliko dugo ste se pripremali za ovu ulogu i iz kojih izvora ste se informisali o vašem liku?
“Kada sam čuo reč Jasenovac, u glavi mi je bila poznata, znao sam da je logor u pitanju, ali ništa sem toga. Nakon razgovora sa producentkinjom, istog momenta sam se informisao ko je Dinko Šakić, jer do tada nikada nisam čuo za njega. Istraživanje je počelo preko sajtova, a nakon toga sam gledao dokumentarce i preslušavao radio-snimke o samom događaju. Priprema se nastavila i na samom setu, koncentrisano sam slušao starije kolege, njihovo mišljenje, promatrao svaki detalj scenografije. Istorijski događaji i moje intuitivno viđenje stvari se sklapalo. Stoga, koncentrisanost, brutalnost, hladnoća, lascivnost, agresija, moć su samo neke od reči koje bi opisale lik Dinka Šakića.
Mnogi su, kao i vi, komentarisali da nisu znali mnogo o ovoj temi, pa „Dara iz Jasenovca” ima veoma edukativan karakter. Zašto je to tako i da li ste u školi učili o ovom logoru?
“Nažalost, naš program školovanja je štur, informacije koje su nam upućene su takođe takve. O ranijim događajima učimo bajkovito, ne izvlačimo pouke iz njih, naučeni smo da ih kao informaciju, možda, zapamtimo. O zločinima se ne govori, osim ako nisu prekretnica u političkom smislu i stavu. Malo znamo o dešavanju naših predaka, a osećam da mi, kao generacija, nećemo znati šta da kažemo svojim sledbenicima – jer ne znamo.”
Koja scena vam je bila najteža i najstresnija za snimanje?
“Snimanje scene „stolica”, prva scena koju sam snimio, jer je u najrealnijem smislu najhladnija i najbrutalnija scena. Neću zaboraviti glumce i statiste koji u magli, pod reflektorima sede na stolicama, čekajući „akciju”, ekipu filma koja stoji van kadra nemo posmatrajući, glumce u uniformama koji jedu i piju za stolom za kojim sam bio i ja, tamburaški orkestar iza stola. Bilo je veče i više noći se snimala pomenuta scena u istoj sablasnoj, hladnoj i brutalnoj atmosferi.
Da li ste mogli da se smejete i spavate nakon snimanja, koliko vas je sve to uznemiravalo?
“Nakon snimajućeg dana, u kombiju koji je prevozio mene i moje kolege sa seta, uvek je bio tajac i po koji izdah. U grupi je lakše, pa smo pozitivnim mislima, pokušavajući da se „olakšamo” da bismo bili spremni za sledeći dan, razmenjivali utiske i profesionalno pristupili događajima, koji su se desili u nama.
Da li ste inspiraciju tražili u filmovima sa sličnom tematikom?
“Filmovi poput „Šindlerove liste” ili „Pijaniste” često se emituju na televiziji, pa sam ih više puta i gledao. Imaju umetničku i ljudsku vrednost i zaslužuju da budu među prvima na listi filmova. Smatram da takva dostignuća nose jaku poruku o čovekovim postupcima. Ovakva tematika zahteva objektivnost, a u isto vreme i jak subjektivni osećaj o samom događaju.
Šta mislite o komentarima hrvatskih medija i nekih kritičara o tome da ovaj film zapravo širi mržnju i da je antihrvatski?
“Svako ima pravo na mišljenje, ali smatram da postupci koji su se tada dogodili ne potiču i nisu odlika nacije, već pojedinca, samog čoveka i njegovih namera.”
Mila Marinović
OVU I OSTALE ZANIMLJIVE PRIČE PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 26. FEBRUAR
Komentari (0)