Polako, ali sigurno se bliži prvih godinu dana Dejana Stankovića na klupi Crvene zvezde.
Nakon pomalo iznenađujućeg odlaska Vladana Milojevića, mnogo kandidata je bilo u opticaju za njegovog naslednika. Pominjali su se kako domaći, tako i strani stručnjaci, međutim, nikome nije palo na pamet da bi tu ulogu mogao da preuzme Dejan Stanković. Pogotovo, ne nakon njegove odluke da trenersku karijeru zameni funkcijom u UEFA. Ipak, ljubav prema Zvezdi i emocije vezane za matični klub su odredile njegov dalji put, put ka ostvarenju novog sna.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kao malo dete se radovao na promociji u punoj pres sali našeg najvećeg stadiona. Osmeh, crvenilo u licu i oči pune sjaja bila su slika i prilika njegovog stanja te prohladne decembarske subote. Entuzijazma je bilo na pretek, a kako i ne bi. Ne postaje se svaki dan trener Crvene zvezde.
Da ne bude sve idealno, potrudili su se dežurni skeptici srpskog fudbala, koji i nisu baš bili oduševljeni njegovim dolaskom u Ljutice Bogdana. Razlozi protiv toga bili su pre svega njegovo neiskustvo, zatim nedovoljno poznavanje domaćeg mentaliteta i fudbala, sa obzirom da je skoro 20 godina proveo u Italiji. Ipak, to ga nije omelo da vrlo brzo napravi plan i program i svoju viziju počne da sprovodi u delo.
Gotovo kompletan stručni štab njegovog prethodnika je morao da ode, pa se Stanković opredelio za Nebojšu Miloševića i Miloša Milojevića kao najbliže saradnike i uz nekoliko Italijana zaduženih za kondiciju i taktički sektor oformio novi tim.
Što se igračkog kadra tiče, za prvo i jedino pojačanje te zime dobio je Seku Sanoga, doduše na pozajmicu, a prvom timu su priključeni perspektivni omladinci Željko Gavrić i Veljko Nikolić. Klub su te zime napustili Marko Marin i Žander, a situaciju sa Van la Parom je probao da reši tako što ga je poveo na pripreme, međutim, disciplina Holanđanina nije bila na nivou, pa je Stanković već na startu morao da pokaže ko je gazda i autoritet, pa se već u prvim nedeljama odlučio da mu “pokaže vrata”. Slična situacija je bila sa Mateom Garsijom, sa tim što je Argentinac ostao na Marakani do ovog leta, ali nije dobijao šansu u prolećnom delu sezone, koliku je možda očekivao.
Stanković je nekoliko igrača vratio u “život”, pre svega se misli na Mirka Ivanića i Milana Gajića, koji su kod Milojevića bili na marginama i šansu dobijali na kašičicu. Ivanić je zadobio totalno poverenja nekadašnjeg kapitena reprezentacije Srbije, a ovaj mu je na pravi način vratio kroz svoje partije i ulazak u formu poput one iz Belorusije, kada je sa pravom bio jedan od najboljih fudbalera tamošnjeg šampionata.
Sa druge strane, Gajić je kod Vladana Milojevića “preživeo” nepravdu kada nije bio registrovan za prošlogodišnju grupnu fazu Lige šampiona, a i u prvenstvu je jedva sakupljao minute. Međutim, to ga nije obeshrabrilo i upornost mu se isplatila, pa je ponovo Stankovićev pristup sa “uvređenim i odbačenim” fudbalerima doneo uspeh.
Trener srpskog šampiona je konstantno ponavljao kako je njegov cilj da što više mladih igrača osposobi za igranje na najvećem nivou i gurne ih u vatru. Gavrić i Nikolić su već na prolećnoj premijeri dobili šansu od prvog minuta i uveliko se pričalo o njihovom vanserijskom talentu i potencijalu koji poseduju.
U neku ruku je Stanković imao luksuz da može da eksperimentiše, pošto je imao +11 u odnosu na Partizan, koje u dva života ne bi mogao da ispusti.
Što se tiče upravo mečeva sa Partizanom, tu je popularni Deki dobio prve minuse u trenerskoj karijeri. Na debitantskom je odigrao 0:0, a njegova ekipa nije uputila udarac na gol, dok je na onom bitnijem, u polufinalu Kupa, izgubio minimalnim rezultatom i uneo prve nemire u redove srpskog šampiona.
Igra je bila katastrofalno loša, igrači su sebi po ko zna koji put nabili enorman pritisak i imperativ pobede, ali to se pokazalo kao kontraefekat. Sadik i Natho su režirali pobedu Partizana, a kritike su počele da stižu na račun crveno-bele legende.
Sezona se bližila kraju, titula je overena, remont ekipe je morao da se desi. Katai i Kanga su bila prva velika pojačanja u Stankovićevoj eri. Uspešno je realizovana i pozajmica Dijega Falćinelija, a u prvi tim je prekomandovan i mladi Strahinja Eraković, kao još jedan prospekt kluba.
Kada je dobio obrise novog tima, Dejan Stanković je ispred sebe imao prvi veliki ispit – evropske kvalifikacije. Nakon pobede nad nedoraslim prvakom Gibraltara, žreb je spojio Tiranu i Zvezdu. Mučio se srpski šampion, ali Tomane je uspeo da donese pobedu i prolaz dalje. Na red je došla Omonija i prva meč-lopta za grupnu fazu evropskih takmičenja. Ali, dogodio se prvi veliki košmar i ispadanje iz Lige šampiona. Omonija je uspela da preko jedanaesteraca sebi trasira put dalje, a Stanković i Zvezda su u utehu morali da pronađu u Ligi Evrope, u koju su se plasirali preko Ararata.
Primarni cilj jeste bio ostvaren, ali apetiti kao da nisu bili u potpunosti zadovoljeni. U međuvremenu su klub napustili Jovančić, Vulić, Jirka, Jovičić, Tomane i Garsija, pa je u klub stiglo još novca.
Stanković je kako je vreme odmicalo, postajao sve više svestan kluba u kome radi i svoju igru i taktiku podizao na veći nivo. A kako i ne bi, kada je učio od Murinja, Manćinija, Eriksona i ostalih velikih trenerskih imena. Priliku da sve to pokaže u praksi imao je da pokaže u Ligi Evrope i to na najbolji mogući način.
Grupa u kojoj se srpski šampion našao sa Hofenhajmom, Gentom i Liberecom je čini se bila po meri. Gent je grcao u problemima, Liberec nije baš dostigao neki veliki evropski nivo, dok je Hofenhajm bio jedini pravi protivnik i ekipa koja je ulivala strah pred međusobni okršaj.
Nakon početnog poraza u Nemačkoj upravo od Hofenhajma, usledila je prava rapsodija crveno-belih i tri uzastopne pobede nad Gentom, Liberecom, pa opet Gentom za novo evropsko proleće i prvu veliku stavku u Dekijevom CV-ju. Katai, Ben, Falćineli i Ivanić su bili od velikog značaja u ovoj polusezoni.
Katai i Ivanić su uspostavli “vojvođansku vezu” i skapirali se kao da ceo život igraju zajedno, a Falćineli je uprkos kritikama pokazao da je ogromno pojačanje u svakom aspektu igre. Ben je kao po običaju bio X-faktor ove ekipe, dok je Kanga rastao iz meča u meč.
Treba pomenuti poslednju liniju, pre svega se tu misli na Gajića koji je Gobeljića premestio na klupu i svojim sjajnim partijama zadobio veliko poverenje trenera Stankovića. Preporod je doživeo i Nemanja Milunović, pogotovo u evropskim mečevima, dok je proces sazrevanja Strahinje Erakovića išao malo sporije, zbog nekoliko direktnih grešaka, ali Dejan Stanković ga nije obeshrabrio, već mu je iznova davao novu šansu i ubrizgavao injekcije samopouzdanja
Daleko od toga da se Stanković definitnvo dokazao ovim rezultatima, ali treba pohvaliti njegovu emociju i davanje celog sebe u ovom projektu. Njegove izjave i odnos sa igračima su pravo ogledalo igre kakvu njegovi izabranici pružaju – srčano i bez predaje. Prvih godinu dana na klupi Crvene zvezde je prošlo, a neka nova Zvezda dobija sve više simpatija iz dana u dan.
Jesenja titula i evropsko proleće, malo li je za debitansku sezonu – ali, fizička promena Dejana Stankovića je itekako evidentna. Stres, pritisak i sve ostalo je ostavilo velikog traga na njegovom izgledu, ali nije ni prvi ni poslednji koji je morao da plati tu cenu.
Komentari (0)