Li Đingzi iz Kine je provela više od tri decenije tražeći sina Mao Jina, koji je otet 1988. godine i prodat. Maltene je odustala od nade da će ga ikad ponovo videti, ali u maju je konačno primila poziv koji je sve vreme čekala, piše BBC na srpskom.
Vikendima bi Đingzi i njen muž vodili njihovog mališana Mao Jina u zoološki vrt ili u jedan od mnogobrojnih parkova u njihovom gradu Ksijanu, prestonici provincije Šanksi u centralnoj Kini.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
„U to vreme imao je jednu i po godinu. Odveli smo ga u gradski zoološki vrt u Ksijanu. Video je crva na zemlji. Bio je veoma radoznao, pokazao je prstom na crva i rekao: ‘Mama, crv!’ I dok sam ga vodila iz zoološkog vrta, držao je crva u ruci i prineo ga uz moje lice”, kaže Đingzi.
Mao Jin je bio njen sin jedinac – kineska politika jednog deteta bila je u punom jeku, tako da nije ni mogla da ima više dece. Želela je da on uči marljivo i da bude uspešan, tako da mu je nadenula nadimak Đia Đia, što znači „veliki”.
Đingzi je radila za kompaniju za izvoz pšenice i u vreme žetve morala bi da ode iz grada na nekoliko dana da poseti dobavljače na selu. Đia Đia bi ostajao kod kuće sa tatom. Tokom jednog takvog putovanja, dobila je poruku od poslodavaca da mora hitno da se vrati kući.
„U to vreme, telekomunikacija nije bila napredna”, kaže Đingzi. „Tako da sam dobila telegram sa samo šest reči: Vanredno kod kuće, vratite se smesta.’ Nisam znala šta se desilo.”
Žurno se vratila u Ksijan, gde joj je šef saopštio poražavajuću vest.
„Naš gazda je izgovorio samo jednu rečenicu: ‘Vaš sin je nestao'”, kaže Đingzi. „Mozak mi se zablokirao. Pomislila sam da se možda izgubio. Nije mi palo na pamet da neću moći da ga nađem.”
Bilo je to u oktobru 1988. godine, a Đia Đia je imao dve godine i osam meseci.
Đingzin muž je objasnio da je pokupio Điu Điu iz vrtića i stao na putu do kuće da mu donese čašu vode iz malog hotela koji je bio u vlasništvu porodice. Ostavio je dete samo minut-dva kako bi ohladio vodu, a kad se okrenuo Đie Đie više nije bilo.
Đingzi je pretpostavila da će on brzo biti pronađen.
„Pomislila sam da se moj sin možda izgubio i da ne može da nađe put do kuće i da će ga dobronamerni ljudi naći i vratiti mi ga”, kaže ona.
Ali kad je prošlo nedelju dana a niko ga nije doveo u policijsku stanicu, znala je da je situacija ozbiljna.
Počela je da se raspituje da li je neko video Điu Điu u okolini hotela. Odštampala je 100.000 letaka sa njegovom slikom i podelila ih po autobuskim i železničkim stanicama Ksije, a objavila je i oglase o nestaloj osobi u lokalnim novinama. Sve bez uspeha.
„Srce me je bolelo… Želela sam da plačem. Želela sam da vrištim”, kaže Đingzi. „Osećala sam se kao da mi je neko iscedio srce.”
Plakala bi kad god bi ugledala odeću nestalog sina, njegove cipelice i igračke sa kojima se igrao.
U to vreme, Đingzi nije znala da je trafiking dece veliki problem u Kini.
„Ponekad bi se na televiziji pojavile objave o nestaloj deci, ali nikad nisam pomislila da su ona oteta i prodata. Samo sam mislila da su se izgubila”, kaže ona.
Njen prvi instinkt, kad je saznala za Đia Điin nestanak, bio je da okrivi muža. Onda je shvatila da treba da rade zajedno na pronalaženju njihovog sina. Kako je vreme prolazilo, njihova opsesija značila je da su retko pričali o bilo čemu drugom i posle četiri godine oni su se razveli.
Ali Đingzi nikad nije prestala da traži. Svakog petka posle podne kad bi završila sa poslom, odlazila bi vozom u obližnje pokrajine da traži Điu Điu, vraćajući se u nedelju uveče spremna da se u ponedeljak ujutro vrati na posao.
Kad god je imala neki trag – vest o dečaku koji je izgledao kao Đia Đia – odlazila bi tamo i istražila.
Tokom jednog putovanja koje je potrajalo duže nego obično u godini kad je nestao Đia Đia, ona je međugradskim autobusom otputovala u drugi grad u Šanksiju, a potom autobusom na selo u potrazi za parom koji je tvrdio da je usvojio dečaka iz Ksijana a koji je izgledao baš kao Đia Đia. Ali nakon što je sačekala da padne mrak da bi se seljani vratili iz polja, saznala je da je par odveo dečaka u Ksijan. I zato je odmah požurila nazad, stigavši tamo u ranim jutarnjim časovima.
Potom je provela sate i sate tražeći stan koji je par iznajmljivao, samo da bi od njihovog stanodavca saznala da su otišli dva dana ranije u neki drugi grad. I zato je požurila u taj grad i kad je tamo stigla, ponovo po noći, provela je sate i sate idući od jednog hotela do drugog, pokušavajući da ih nađe. Kad je konačno našla pravi hotel, par se već bio odjavio odatle.
Čak ni tad nije odustala. Iako je sad ponovo bilo usred noći, otputovala je u drugi grad da pronađe muževljeve roditelje, ali par nije bio tamo. Želela je da ode pravo u ženino rodno mesto, ali u tom trenutku već je prošlo dva dana a ona nije spavala niti je jela nešto ozbiljno.
Nakon što se odmorila, pošla je i pronašla ženu i dete. Ali na njeno veliko razočaranje, dečak nije bio njen sin.
Komentari (0)