NATO samit u Ankari održava se u trenutku kada se unutar Alijanse vode rasprave o ulozi SAD, većim evropskim izdvajanjima za odbranu i odnosu prema Rusiji. Jan Leser smatra da se organizacija suočava sa dubljim unutrašnjim izazovima nego ranije i ističe da se nalazimo u fazi erodiranog strateškog dijaloga između NATO-a i Rusije.
U Ankari se iduće sedmice (7. i 8. jula) održava NATO samit. Ovaj vojni, ili kako sam sebe vidi, odbrambeni savez do nedavo je bio vođen američkim interesima. Od drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa dominira interes evropskih članica, ali ne samostalno, već u stalnom trenju sa namerama Vašingtona.
Američki specijalista za transatlantske odnose Jan Leser daje unutrašnji presek stanja uoči sastanka ove organizacije u Ankari. Osnovno je da se više ne radi o dve strane, Rusiji i NATO-u. Sa Rusijom sada igraju poker tri igrača vođena vlastitim interesima – vašingtonski NATO, američki NATO i evropski NATO. Leserov intervju je objavljen u subotu 4. jula u austrijskom dnevnom listu Di Prese.
Njegov relativno kratak intervju za austrijski medij treba čitati polako. Ne zbog toga što on tačno zna šta će se dogoditi, jer to niko ne zna. Leser, međutim, vrlo precizno opisuje kuda razvoj situacije ide pri nepromenjenim uslovima.
A varijable koje ih određuju su: 1. Želja evropskog NATO-a za konačni obračun sa Rusijom; 2. Namera vašingtonske struje, to jest Bele kuće i Trampovog tima, za ekonomski profit iz vojnih transatlantskih odnosa; 3. Želja američkog NATO-a da se izbegne direktan sukob sa Moskvom, jer bi on bez preke potrebe iscrpeo Alijansu i sprečio njenu globalnu pokretljivost; 4. Odlučnost Moskve da bez obzira na cenu postigne planirane vojne ciljeve u Ukrajini.
Posebno se treća tačka pokazuje kao dominantna razdelnica svih transatlantskih pregovora, dijaloga i svađa ovog trenutka. Iz onoga što govori Leser jasno je da su Sjedinjene Države od početka ovog veka htele “mali” rat sa Rusijom, koji se više ticao globalnog prestiža i ekonomskog dobitka nego vojnog sukoba. Evropske NATO članice su to postepeno interpretirale i prefunkcionisale u neophodnost velikog rata.
U Ankari iduće sedmice bije se bitka za zelenim NATO stolom hoće li taj rat ostati “mali”, kao iscrpljivanje Rusije i Evrope na račun Amerike, ili će prerasti u veliki i pravi kako žele baltički, skandinavski, britanski obod NATO-a, i sve više Nemačka.
Jednu stvar koju Leser izgovara ne treba uzeti zdravo za gotovo. Onu da “NATO i Rusija ne razumeju jedni druge”. To je čista mistifikacija čiji je cilj odricanje od odgovornosti za mesečarenje u katastrofu.
NATO i Rusija se jako dobro razumeju. Pitanje je samo da li se sve strane unutar samog NATO-a međusobno razumeju.
Intervju sa Leserom je vodio Jirgen Štrajhamer.
Leser: Zapad i Rusija se danas ne razumeju
Kako biste opisali stanje transatlantskih odnosa uoči NATO samita u Ankari iduće sedmice?
NATO članice ne veruju jedne drugima. Unutar organizacije vlada nepoverenje. Do sada su njihovi odnosi, svejedno da li u sferi bezbednosti ili trgovine, uvek počivali na izvesnoj dozi predvidljivosti. A nje danas nema.
Šta to znači za NATO sastanak u Ankari?
Takvi sastanci su ranije bili striktno koreografisani, pa su rezultati uvek bili predvidljivi. Više ne živimo u takvom vremenu. Što ne znači da sada nužno mora da završi loše.
Šta vas čini optimističnim?
Da Tramp uopšte dolazi na taj samit, ima veze sa njegovim ličnim prijateljskim vezama sa Erdoganom. Tramp želi da pomogne svom bliskom prijatelju da organizuje uspešan sastanak. To je njegov lični interes u celoj stvari. Na to dolazi interes Sjedinjenih Država da sebi otvore što više prostora na rastućem evropskom tržištu oružjem.
Drugi Trumpov bliski “buddy” pored Erdogana je NATO šef Mark Rute. On laska Trampu do poniznosti. Poslednje što je napravio je grafika “Trilioni za Trampa”. Toliko treba da ulože evropski saveznici u zajednički vojni kompleks. Da li Ruteova strategija dodvoravanja funkcioniše?
A šta bi bila alternativa? Rute je u pravu kada hvali uspehe NATO-a u planiranju i ulaganju u odbranu. Kada se, međutim, to razloži po članicama, vidi se da stvar ne teče tako dobro.
Tramp je izdatke pojedinih NATO članica nazvao “smešnim”. Hoće li u Ankari biti svađe oko para?
NATO članice će probati da na svaki način izbegnu takvu diskusiju, zato što znaju da bi neke od njih bile izložene velikoj kritici. Čak ni Britanci nemaju nikakav verodostojan plan da ulaganja u odbranu podignu na predviđenih 3,5 odsto bruto nacionalnog dohotka do 2035. Iz perspektive Marka Rutea je zato sasvim logično da se fokus prebaci na kolektivne rezultate Alijanse, umesto na države pojedinačno.
Da će SAD redukovati trupe u Evropi, to je uvek bilo jasno. Ali trenutni tok stvari ne izgleda kao sledi jasne bezbednosnopolitičke kriterijume. Šef Pentagona Pit Hegset je taj proces propratio izjavom da će “neke zemlje položiti, neke pasti”. Da li nastaje jedan novi NATO u kome će se polagati ispiti i gde poslušni članovi bivaju zaštićeni i nagrađeni od strane SAD, drugi prepušteni sudbini?
Izjave kao ova od Hegseta su za mene problematične, iako se čuju i sa evropske strane, ne samo sa američke. Nalazimo se trenutno u jednom snažno politizovanom okolišu. Na izvestan način to podseća na staru američku debatu o rasporedu vojnih snaga na vlastitom državnom teritoriju. I tamo se on istorijski gledano nije uvek vodio strateškom koristi, nego je imao i političko razmišljanje kao korektiv. Strategija svakako, ali takve odluke nisu nikad imune od politike.
Kada se zanemari čitava ta inscenacija – kako će izgledati buduća uloga Amerike u Alijansi? Šta Amerika želi za sebe?
Nema sumnje da se po svim stavkama – broj trupa, njihov sastav, sposobnost odvraćanja – organizacija razvija u smeru evropskog NATO. To nužno ne mora biti ništa loše. Ali to da NATO postaje primarno evropski ne treba shvatiti kao gotovu stvar. Takav razvoj nije za SAD završen i okončan. I u američkom Kongresu s obe strane, Predstavničkom domu i Senatu, dižu se glasovi protiv takvog trenda. Odlučujuće je pitanje – gde je prag iza koga američka prisutnost i američki doprinos vojnoj politici odvraćanja u Evropi više nije verodostojan?
I, gde leži taj prag?
Pitanje je komplikovano zato što se ne radi o konvencionalnoj prisutnosti, nego pre svega o nuklearnoj komponenti. Između te dve komponente, konvencionalne i nuklearne postoji povezanost. Uvek je postojala. U Hladnom ratu su se o tome vodile intenzivne diskusije: Koliko je američkih “okidača” Evropi neophodno, da bi američki nuklearni štit izgledao verodostojan. Takve skoro teološke debate nismo vodili već dugo. Ali one dolaze.
Da li je potrebno da razmislimo o evropskoj nukelarnoj bombi?
Postoje dve evropske nuklearne države. Ali britanske i francuske nuklearne sposobnosti nisu ni blizu onoga što na tom polju unose Amerikanci. Niti su mišljeni da budu na nivou američkog doprinosa. Odlučujuće u svakom slučaju je da konvencionalna i nuklearna pitanja moraju da se promišljaju integrativno, u paketu. Tek to čini politiku odvraćanja prema potencijalnom protivniku verodostojnom.
Odvraćanje ne zavisi samo od realnog stanja, već i od toga da li neko veruje ili ne. Glavno pitanje nije u tome hoće li Amerikanci u ozbiljnom slučaju postati aktivni na evropskom tlu, nego da li Moskva veruje da bi oni to mogli.
Da – ali kod takvih pitanja nema pouzdanosti. Ne verujem da Moskva u potpunosti može da isključi mogućnost aktivnog američkog uključivanja u planove evropskog NATO-a. Čak uprkos nekih transatlantskih diskusija u kojima su pale teške reči.
Koji mogući scenario vas uznemiruje posle NATO samita iduće sedmice?
Da će ruske i NATO snage jednog trenutka direktno ili indirektno ući u obračun. Recimo kroz neki incident na Istočnom moru, na Baltiku, ili u crnomorskom području.
Neki posmatrači argumentuju da Rusija ne želi direktnu konfrontaciju.
To je verovatno tačno. Ali nezavisno od takve namere važi – što duže traje ukrajinski rat, tim brže raste rizik da neki incident eskalira. Nalazimo se u fazi erodiranog strateškog dijaloga između NATO i Rusije. Situacija je mnogo osetljivija nego u doba Hladnog rata.
U kom smislu?
Zapad i Sovjetski Savez su delile duboke suprotnosti. Ali oni su se strateški razumeli relativno dobro. Njihove političke elite su bile u stalnom dijalogu, iz kog je prozašao niz dogovora i ugovora o kontroli naoružanja. Danas im potpuno nedostaje razumevanje za drugu stranu.
Ko je Jan Leser
Jan Leser je viši savetnik (distinguished fellow) u Nemačkom Maršalovom fondu/GMF. German Marshall Fund of the United State je neprofitna organizacija osnovana 1972. i finansirana od Nemačke kao uzvratni poklon Sjedinjenim Državama za, najkraće rečeno, spas Nemaca od gladi i komunizma posle poraza 1945.
GMF danas funkcioniše kao think tank/trust mozgova za praćenje odnosa između Evrope i SAD. U praksi, to se najčešće svodi na zdravstveni bilans NATO-a. Glavno sedište GMF-a je u Vašingtonu, sa kancelarijama u Berlinu, Briselu, Beogradu, Ankari, Bukureštu, Parizu i Varšavi.
Jan Leser je istaknuti član briselskog tima.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)