Odluka predsednika Donalda Trampa da pokrene vojni napad na Venecuelu, uhapsi njenog predsednika i privremeno preuzme upravljanje tom zemljom predstavlja veliki zaokret za političara koji je godinama gradio imidž na kritici stranih intervencija i obećanjima da će izbegavati spoljne sukobe, piše Reuters.
Trampova vizija, predstavljena na konferenciji za novinare, otvara prostor za dodatne vojne akcije, mešanje u političke procese i naftnu industriju Venecuele, pa čak i za slanje američkih vojnika — potez od kojeg su se raniji američki predsednici uglavnom uzdržavali zbog straha od negativne reakcije javnosti.
– Vodićemo zemlju dok ne budemo mogli da sprovedemo bezbednu, ispravnu i razboritu tranziciju – najavio je Tramp, ne precizirajući dokle je spreman da ide u preuzimanju kontrole nad državom u kojoj, kako se čini, Madurovi najbliži saradnici i dalje imaju poluge vlasti.
Zaboravljena obećanja
Ironično, Tramp je u januaru prošle godine, na inauguraciji svog drugog mandata, poručio pristalicama:
– Naš uspeh nećemo meriti samo bitkama koje dobijemo, već i ratovima koje okončamo, a možda najvažnije, ratovima u koje nikada ne uđemo.
Od tada je, međutim, odobrio bombardovanje ciljeva u Siriji, Iraku, Iranu, Nigeriji, Jemenu i Somaliji, uništio desetine navodnih brodova za krijumčarenje droge i uputio prikrivene pretnje Grenlandu i Panami. Noćni napad na Venecuelu predstavlja njegovu najagresivniju vojnu akciju do sada.
Tokom napada na Karakas i druge delove zemlje kidnapovani su predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga, koji će se u Njujorku suočiti sa optužbama za trgovinu drogom. Ovi potezi su u suprotnosti sa očekivanjima dela republikanaca da će se predsednik fokusirati na domaća pitanja birača, poput troškova života, zdravstvene zaštite i ekonomije.
Sam Tramp je na konferenciji za novinare tvrdio da je intervencija u Venecueli u skladu sa njegovom politikom „Amerika na prvom mestu“.
– Želimo da se okružimo dobrim susedima. Želimo da se okružimo stabilnošću. Želimo da se okružimo energijom – rekao je Tramp, aludirajući na ogromne venecuelanske rezerve nafte.
Unutrašnje kritike
Politički ulozi, međutim, rastu, što potvrđuje i objava kongresmenke Marjori Tejlor Grin, republikanke koja je raskinula sa Trampom zbog, kako tvrdi, odstupanja od retorike „Amerika na prvom mestu“. Najavljujući ostavku u Kongresu, napisala je:
– Ovo je upravo ono što su mnogi u MAGA pokretu mislili da glasaju da se okonča. Kako smo se samo prevarili.
Trampova zaokupljenost spoljnom politikom daje dodatni zamah demokratama uoči ključnih međuizbora za Kongres u novembru, gde bi kontrola nad oba doma mogla da zavisi od ishoda svega nekoliko izbornih trka.
– Da budem jasan, Maduro jeste nelegitimni diktator, ali pokretanje vojne akcije bez odobrenja Kongresa i bez jasnog federalnog plana šta sledi predstavlja nepromišljen potez – izjavio je lider manjine u Senatu Čak Šumer.
Iako je Tramp radio na okončanju sukoba u Ukrajini i Gazi, vojne intervencije istorijski nose veći politički rizik. Istraživanja javnog mnjenja iz novembra prošle godine pokazivala su da je eventualna američka vojna akcija u Venecueli izrazito nepopularna — tek svaki peti Amerikanac podržavao je upotrebu sile radi svrgavanja Madura.
Podele među republikancima
Unutar Republikanske stranke, Trampov glavni diplomata i savetnik za nacionalnu bezbednost Marko Rubio pokušao je u subotu rano ujutru da ublaži protivljenje vojnoj akciji. Majk Li, istaknuti senator libertarijanskih stavova, u početku je bio skeptičan, ali je nakon razgovora sa Rubiom na društvenoj mreži Iks napisao da je zaključio kako je operacija verovatno u okviru predsedničkih ovlašćenja.
S druge strane, čest Trampov kritičar, republikanski kongresmen Tomas Masi, reagovao je oštro, navodeći da Trampove pretnje dodatnim napadima:
– Ni najmanje ne deluju dosledno u odnosu na Rubijeva uveravanja.
U drugoj objavi, Masi je dodao:
– Da je ova akcija ustavno ispravna, državni tužilac ne bi tvitovao da su uhapsili predsednika suverene države i njegovu suprugu zbog posedovanja oružja, pozivajući se na američki Zakon o vatrenom oružju iz 1934. godine.
Da li se istorija ponavlja?
Za predsednika koji se često suprotstavljao republikanskim „neokonzervativcima“, Trampova spoljna politika pokazuje iznenađujuće sličnosti sa politikom njegovih prethodnika. Godine 1983. Ronald Regan napao je Grenadu, tvrdeći da je tamošnja vlada nelegitimna — isti argument koji Tramp sada koristi protiv Madura.
Šest godina kasnije, Džordž H. V. Buš napao je Panamu kako bi svrgnuo diktatora Manuela Norijegu, koji je, poput Madura, bio tražen u SAD zbog optužbi za trgovinu drogom. Eliot Abrams, koji je u Trampovom prvom mandatu bio izaslanik za Venecuelu, smatra da predsednik ne preuzima veliki politički rizik:
– Sve dok američki vojnici ne ginu.
Ipak, dodaje:
– Ne znam šta znači voditi Venecuelu. Ali učinio je pravu stvar uklonivši Madura. Pitanje je da li će učiniti pravu stvar podržavajući demokratiju u Venecueli.
Bret Bruen, bivši savetnik u administraciji Baraka Obame, upozorava da bi se Sjedinjene Američke Države sada mogle uplesti u nadzor složenog tranzicionog procesa.
– Ne vidim kratku verziju ove priče – rekao je Bruen. – SAD će se zaglaviti u Venecueli, a istovremeno će morati da se suoče i sa novim problemima vezanim za njene susede.
Komentari (0)