Postoje navike za koje možemo da se upitamo kako smo ranije bez njih uopšte uspeli da funkcionišemo u svakodnevnici. Mnogi će vam reći da je to upravo KupujemProdajem, najveći internet oglašivač u Srbiji, koji trenutno ima skoro šest miliona aktivnih oglasa. Ova platforma sada već postoji 17 godina i često je najposećenija platforma ove vrste u zemlji. Povod za razgovor sa osnivačem i CEO kompanije KupujemProdajem Bojanom Lekovićem je njegova nova knjiga, koja se ovih dana našla pred čitalačkom publikom”200 kila:Šta zna emigracija šta je korporacija. I dok je knjiga “Medvedi na putu”posvećena osnivanju i razvoju KupujemProdajem, “200 kila” je priča o tome šta prethodi ovom preduzetničkom poduhvatu, odnosno o iskustvu emigracije,prvom zaposlenju, radu u zapadnoj kompaniji… Na pitanje, zbog čega 200 kila, Leković objašnjava:
”Knjiga se zove 200 kila iz razloga jer se odnosi na “vic: šta zna dete šta je 200 kila” i jer govori o iskustvu mladog čoveka koji prvi put odlazi u inostranstvo, u korporaciju i susreće se paralelno sa karijernim i životnim iskušenjima u jednom dinamičnom i tehnološki izazovnom vremenu. Knjiga govori o poslovnom iskustvu i napredovanju pre preduzetničkog poduhvata ( a koji je opisan u knjizi Medvedi na putu; 200 kila je “prequel” Medveda).
Možda najbolji odgovor na pitanje, kako se usuditi u sve to jeste Heraklitova izreka, koju citira autor knjige:“Tvoj karakter,tvoja sudbina”
Vaša nova knjiga „220 kila: Šta zna emigrant šta je korporacija“, jeste, kako kažete, autobiografski vodič za preživljavanje u korporativnom svetu. Zbog čega ste imali potrebu da je napišete i koja je poenta ove knjige?
Želim da upoznam čitaoce sa karijernim iskustvom, što je, pretpostavio sam, njima interesantno, naročito ako su na početku svog poslovnog puta, posebno u onoj dimenziji koja se odnosi na samospoznaju: ko sam, šta me ispunjava i motiviše, šta zaista želim i kakvi su mi kapaciteti karaktera i volje da želje i ostvarim. 200 kila jeste knjiga koja ne podučava, ona se čak ni ne trudi da bude “objektivna“, bar ne na način karakterističan za edukativne knjige. Ona je, sasvim subjektivno, fokusirana na moje emigrantske doživljaje i rad u zapadnoj korporaciji, lične priče i uvide, veoma ogoljeno, neposredno, bez ikakvih mistifikacija. Pritom, 200 kila su i insajderska priča o revolucionarnoj vezi telefonije i interneta, koja mi je obeležila korporativnu karijeru, a svima nama toliko uticala na živote.
U biznis svetu postoji mišljenje da posle prvog miliona, sve je lakše. Da li je tako bilo kod Vas, kako ste došli do prvog miliona?
Kad smo moj brat Rale i ja započinjali KupujemProdajem, od prvog dana maštali smo o milionima korisnika. KupujemProdajem je zamišljen i ostvaren kao narodna platforma, koja će bukvalno svakome omogućiti da nešto proda ili kupi. Da bi se to postiglo, platforma mora u potpunosti da služi korisniku, u svakom detalju upotrebe. A kako doći do korisnika, pa ga i zadržati, učiniti zadovoljnim, i to toliko da će on svoje zadovoljstvo preneti i drugima i učiniti ih našim novim korisnicima? Nimalo lako, naročito na početku. A nije ni sada, kada imamo skoro šest miliona aktivnih oglasa, tako da ne mogu reći da je sada lakše ili teže raditi nego na početku, samo je drugačije.
Šta je važnije: imati realnu sliko o sebi i o tome šta ustvari možete ili da hrabro istupite napred, ne razmišljajući o tome da li ste dorasli situaciji?
Upravo je realna slika o sebi ono što će vas činiti na prvom mestu voljnim da nešto preduzmete. Tačno je i da se ponekad hrabrim potezom i uz mnogo rizika nešto i značajno može postići, ali ja zastupam drugačiji koncept: kaskadu malih koraka, ali promišljeno pokrenutih jer se zasnivaju na svesti o strateškom cilju kojem doprinose. Strateškijeg cilja od sopstvene ispunjenosti nema, a ona je sasvim lična, pojedinačna. Kad ste svesni tog cilja, i kad ste svesni sopstvenih kapaciteta, ostaje još da zakoračite. Ne radi se tu o hrabrosti da se istupi napred, nego o nužnosti: pa šta drugo vi možete i raditi nego ono što proističe iz toga što vi zaista i jeste? Muka je u tome što malo ljudi zaista zna šta jesu i šta ih ispunjava. Uglavnom se ljudi bave projekcijama sebe, opštim mestima o društveno definisanom „uspehu“ i onda pokušavaju da ispune ram za tako projektovanu sliku sebe. I time sebi tovare nesnosno težak teret življenje lažnog života. 200 kila zato govore o samo tebi svojstvenom teretu koji možeš i koji želiš da poneseš.
Živite dugo u Holandiji. Gde je teže postati uspešan, u Srbiji ili napolju?
Uspeh je sasvim individualno određen. Ne postoji geografska, materijalna, finansijska, bilo kakva druga objektivna odrednica uspeha. Nisam pre 25 godina otišao u Holandiju da bih uspeo, u tom toliko pominjanom opšteprihvaćenom smislu: otišao čovek na Zapad da napravi karijeru i pare. Ja sam Nišlija koji je otišao iz vrlo konkretnog i jednostavnog razloga: da doktorira telekomunikacije, i ništa više i manje. Nikakvog tu sna o kompanijama i parama nije bilo. Ali bilo je osećaja da se „tamo negde“ nalazi moja perspektiva, a kakva konkretno, to nisam mogao znati. Tamo napolju stekao sam izvanredna znanja: koliko stručna, toliko i ona koja se tiču ljudske prirode. I sva sam ih primenio u svojoj zemlji, stvarajući našu najnarodskiju internet platformu. Zato bi odgovor na vaše pitanje mogao da glasi ovako: po nekim društveno nametnutim predstavama uspeha, jednako se može uspeti i „tamo“ i „ovde“, ali samo se jedan pravi uspeh može ostvariti na jednom jedinstvenom mestu: u sebi samom. Ja sam odricanjama izazvao tu sreću da istovremeno živim i radim i u Holandiji i Srbiji, i to smatram pravim bogatstvom.
U inostranstvu ćete uvek ostati stranac. Vremena se menjaju, ni severnjaci više nisu tako ”laki” i stvorilo se nepoverenje prema strancima. Da li prave gradaciju na to odakle stranci dolaze? Kako ste se vi kotirali pre, a kako sada?
Stranac možeš biti u rođenoj zemlji, gradu, kompaniji u kojoj radiš, čak u svojoj porodici, nije potrebno da odeš 2000 kilometara dalje. Često me je u Holandiji mučio osećaj nepripadanja, ali ne zato što me je okruženje gledalo kao tamo nekog iz neke Srbije, nego samo onda kada bih osećao da ne idem svojim putem. Moj put je definitivno bio put učenja. Delftski univerzitet i kasnije Holandski kraljevski telekom na raspolaganje su mi stavljali sve svoje ogromne resurse, a samo je moj izbor bio kako ću ih i koliko iskoristiti. Jedan od najvažnijih izbora koje sam napravio bilo je učenje holandskog jezika. Ako ne naučiš jezik, koliko god da je kultura u kojoj živiš tolerantna prema strancima, a holandska je baš takva, ti sam ćeš se osećati kao tuđin jer nećeš razumeti ljude oko sebe. Učenje holandskog jezika bilo je na početku toliko intenzivno i zahtevno, da ga i danas smatram možda najtežim poslom kojim sam se u Holandiji bavio, ali koji mi je doneo i nemerljivo vredno uživljavanje u holandsku kulturu i povezivanje s njenim divnim ljudima.
Kako se ustvari dolazi to tako profitabilnih ideja. Velika je stvar biti na čelu najveće Internet platforme u Srbiji, odnosno 100 u svetu u branši sajtova za oglašavanje. Da li ste ideju o stvaranju platforme KupujemProdajem krenuli od sopstvene ideje i potrebe, ili je nešto drugo bilo u pitanju?
O tome kako smo moja supruga, moj brat i ja došli do ideje o platformi za oglašavanje stvari, kako je dobila ime, rasla i razvijala se, detaljno sam pisao u knjizi Medvedi na putu. A o svemu što prethodi poduhvatu detaljno se priča u 200 kila. Doći do ideja nije teško, svi smo ih prepuni. Teško je ostvariti ih. Mnogo toga treba da se poklopi: potreba tržišta za vašim proizvodom, lični afinitet, znanje, strast, otvorenost za učenje, pedantost, strpljenje. Od prvog susreta sa Holandijom bio sam impresioniran vrednoćom njenih ljudi. Odgovornošću koju imaju prema zajednici, njihovom svešću o tome da lično angažovanje pojedinca, koliko god ono malo bilo, udruženo doprinosi nacionalnoj dobrobiti. Jedan od primera te male angažovanosti jeste odnos Holanđana prema vrednostima stvari. Kad im neki predmet više nije potreban, umesto da ga bace, oni ga nude drugima: na prodaju ili poklon. Produžavaju mu život, druge ljude čine srećnima. Njihova platforma Marktplac, koju sam i sam toliko koristio, naročito na početku života u Holandiji, toliko mi se dopala da sam pomislio kako baš tako nešto treba Srbiji: uređeno digitalno okupljalište na kojem će se ukrstiti ponuda i tražnja svih zamislivih stvari. KupujemProdajem je godinama bio moj hobi projekat, relaksirajuća aktivnost posle napornog dana u korporaciji. Postepeno, pretvarao se u moj sopstveni biznis. O toj postepenosti upravo i pišem u 200 kila.
Internet je postao i naša stvarnost. Svi smo postali ovisnici, odnosno već uveliko je potreba. Šta smo po Vama tim izgubili?
Mislim da nismo izgubili. Samo smo dobili više mogućnosti da spoznamo ko smo i čemu težimo. Problem ljudske prirode je u tome što mnoštvo izbora može da izazove strah. Jer mnoštvo izbora znači slobodu, a ljudi se plaše slobode jer ona podrazumeva još nešto: odgovornost. Internet nam omogućava fantastično mnogo dobrih ali i loših izbora. Veliku slobodu da odlučujemo o sebi. Ako je bogatstvo izbora u neskladu sa bogatstvom ličnosti, tu mogu nastati problemi. Zato Internet smatram i velikim podsticajem za razvoj ličnosti.
Šta je suština ljudske budućnosti? Šta će čoveka činiti srećnim?
Isto ono što čoveka oduvek i čini srećnim: zdravlje, odnosi s ljudima, osećaj perspektive. Suštinu vidim u još dubljem poznavanju ljudi, razumevanju drugih kultura, i time i dubljoj spoznaji o svom sopstvenom mestu u svetu.
Paralelno sa razvojem robotike sve je više i sledbenika retro načina života. Ko ste Vi privatno: u čemu uživate, kako se opuštate, u kakvoj ćete budućnosti Vi uživati?
Uživam u upoznavanju novih ljudi, u razgovorima, čitanju. Uživam u svom poslu, koji i ne mogu nazvati poslom već načinom života: razvoju KupujemProdajem. A to znači baviti se razvojem ljudi koji čine KP onim što jeste.
Šta je Vaš sledeći projekat i misija?
Isti projekat, ista misija kao i do sada: živeti životom koji poštuje najvrednije blago koje nam je dato – naše zemaljsko vreme.
Komentari (0)