“ČISTOKRVNI ALBANAC U BEOGRADU” Zvezdu pamti po lepom: Nadal jurio da me bije, muka mi je od Ibre! (VIDEO)

Bio je to poslednji Zvezdin evropski pogodak u gostima do one Boaćijeve majstorije protiv Kelna pre dve i po godine u grupnoj fazi Ligi Evrope, o čemu smo vam tada već pisali.

Čovek koga će Delije zauvek pamtiti po tom pogotku, ali i po ogromnom zalaganju kad god je obukao dres njihovog voljenog kluba, trenutno živi i radi u Beogradu, i to kao sportski direktor FK Rada.

Ardijan Đokaj je krajem 90-ih godina bio prva zvezda crnogorskog klupskog fudbala.

Najnovije sportske vesti čitajte i na našoj iOS i android aplikaciji – Objektiv.rs

Sa napunih 20 godina ostvario je transfer koji ga je lansirao na najveću scenu – 1999. godine, direktno iz Budućnosti prešao je u Majorku, koja je u to vreme bila jedan od najboljih španskih klubova i timova.

Đokaj nije pokazao potencijal u Španiji, pored Majorke je igrao u Ljeidi, bio je u Nemačkoj, da bi ga karijera odvela u Srbiju, gde je nosio dres Obilića, OFK Beograda i Crvene zvezde.

Živi u Beogradu, trenutno je sportski direktor Rada, a u razgovoru za “espreso.rs” prisetio se početaka i svog neobičnog puta.

Koronavirus

“Mislim da smo skoro svi u istoj situaciji. Malo više radim ono za šta nisam imao vremena – da budem malo bolji suprug i roditelj. Dugo sam u fudbalu, stalno sam u putovanjima. Posebno otkako sam došao u Rad, totalno sam zapostavio ženu i decu. Malo sam se i edukovao, što mi je važno zbog posla. Malo više sam trenirao, posvetio sam se i sebi i porodici. Meni je ovo vreme fenomenalno leglo. Kako sam završio fudbal, nisam imao pauzu, pa mi je ova baš lepo legla. Totalno sam se “rifrešovao”, što se kaže”, istakao je Đokaj.

Podgorička Budućnost

“Ona je počela u Budućnosti. Dečački san mi je bio da tamo zaigram. Ja taj klub ne volim, ja ga obožavam. To je nešto što se nikad neće promeniti. Mogu da ne živim trenutno u Podgorici, ali jednostavno, to su moji prvi koraci. Treneri su od mene napravili čoveka, pa onda fudbalera, a na tome sam im od srca zahvalan. To je najlepši period mog života, što se tiče fudbalskog odrastanja. Tamo sam ponikao, takav sam čovek, da to nikada neću zaboraviti. Meni je Budućnost sve u životu, makar igrao i za Mančester junajted. Dok su drugi gledali Piksija, ja sam gledao Srdana Dimitrovića, Pekovića, Tarzana Beširevića… Maštao sam da budem oni.”

“STRANI PLAĆENICI NIKAD NE SPAVAJU!” Dule Savić: Ima mnogo ludaka koji napadaju Đokovića i Srbiju!

“Oni su možda bili bolji fudbaleri od mene, ali ja nisam radio, ja sam se ubijao od treninga,. Zato sam i postigao to što sam postigao, ali i napustio fudbal ranije, jer telo nije moglo da izdrži napore. Imao sam baš teško detinjstvo, svaki dan sam morao da prodajem cigare, kaladont, četkice za zube, sveske na ulici da bih preživeo. To ljudi ne znaju, o tome nikad nisam pričao. Znate ono kad čujete o životnoj priči Zlatana Ibrahimovića, kako je odrastao u getu. Od toga mi je muka. Niko ne zna koliko sam ja teško živeo u Tuziju. Srećom, imao sam oca koga niko nema na svetu. Kad se u Tuziju švercovala nafta, gorivo, svašta nešto, ja nisam smeo da pomišljam na to. On je bio komunista, profesor fizičkog vaspitanja, mene je vaspitao da su druge stvari u životu važne. Zato sam i naučio da je život proces. Zato mi je muka kada ti fudbaleri preteruju, da ne iskoristim neku težu reč, psovku. Nemojte pogrešno da me shvatite, detinjstvo mi je bilo fenomenalno, ali sam ja 24 sata dnevno igrao potpuno bos fudbal na ulici. Išao sam na treninge autobusom 30 minuta, pa sam još trčao 3 kilometra da ne bih zakasnio. To Ibra nije imao. Pun mi je, da ne kažem šta, od takvih ljudi. On je odrastao u Švedskoj, a ja sam došao kao čistokrvni Albanac u Beograd i Beograd me je dočekao kao gospodina. Mogu da kažem da sam tom gradu dužan. Napraviio me je u boljeg čoveka.

Pratite nas i na društvenim mrežama Facebook i Instagram – Objektiv.rs

Albanac u Beogradu

“Ne volim o tome da pričam, ali sam na mnogo terena bio dočekan na nož. No, ja sam im svojim ponašanjem na terenu, i van njega, onemogućio da nastave da se tako ponašaju. Posebno su me prozivali, vikali baš svašta, kada sam gostovao u Srbiji sa Budućnosti. Ali nikad se nisam obazirao na to. Znao sam da ljudi to pričaju iz mode, a da ne misle stvarno. Nisam se preterano ljutio što su mi psovali majku, ali naravno, bilo mi je krivo. I kada sam hteo da se tučem sa navijačima, shvatao sam da je to samo moda. Neka njihova moda. Kada ga vidim na ulici, on mi kaže: Brate, ja to zapravo ne mislim.

Da li se promenila ta moda nacionalističkih prozivki na tribinama

“Kad bih ja nešto sad rekao, 500.000 ljudi bi se naljutilo. Znam kakva je istina, ali ću je zadržati za sebe.”

U Španiju iz Crne Gore

“Počeo je rat 1999. godine, tad je Dejo Savićević došao da trenira sa nama direktno iz Milana. Ja sam se posle toga prodao u Majorku. To je bilo neverovatno, jer sam odigrao samo 15 utakmica u Jugoslaviji, a otišao u tim koji je prethodne sezone odigrao 70. Otišao sam psihički nespreman, dete sam bio, nisam ni želeo da idem u inostranstvo. Međutim, razumeo sam Budućnost, nije bilo ponuda iz Zvezde, Partizana, jer je htela da me proda kako bi od mog transfera zaradila lep novac. Nije mi žao.

Terzić najavio rasprodaju u Zvezdi! Regionalna liga je rešenje!

Promena u životu

“Tu promenu je teško objasniti. Iz malog kluba sam otišao u veliki. Došao sam iz ratne lige, za vreme NATO bombardovanja, a čim sam došao u Majorku, na pripremama sam bio najbolji igrač. Međutim, kako je počela sezone, odmah si 12, 13, 14. igrač. Onda kreću moji problemi, gde ja kao mladi fudbaler umesto da čekam šansu, tražim od trenera da igram po svaku cenu. Mislim, ispred mene su bili jako dobri fudbaleri: Dijego Tristan, Samjuel Eto, Jovan Stanković, Migel Anhel Nadal, Ibagaza, nestvarna ekipa. Ja kao Albanac iz Tuzija, koji je bio uskih pogleda na svet u tom momentu, samo sam tražio da igram, što je bila moja najveća greška. Ispustio sam tu priliku i vratio se u Jugoslaviju. Ali, nije mi žao. Naučio sam novi jezik, novu kulturu, veliki Luis Aragones mi je bio trener. Porastao sam kao čovek.”

Delio teren sa velikanima svetskog fudbala

“S obzirom da sam iz Tuzija, odatle su Sanibal Orahovac, Refik Šabanadžović, pa je neverovatno da je tako malo mesto Zvezdi dalo tri igrača. Refik je naš idol, bio nam je svima mentor, a što se mene tiče, on je najbolji fudbaler na svetu. Za mene nije najveći Maradona, Pele, za mene je Refik najbolji fudbaler svih vremena. I ne samo za mene, već za sve Tuzane! Što se anegdota iz svlačionice sa saigračima u Majorci tiče, ima jedna sa Migelom Anhelom Nadalom. Dao sam mu gol na treningu, tačnije on je bio štoper ekipe kojoj ja nisam dodeljen, i počeo sam da se derem: ‘Dejo Savićeviiiiić’. On me je posle toga toliko jurio po terenu, dobrih deset minuta, jer je nekoliko godina ranije Dejo Barseloni dao onu golčinu u finalu Lige šampiona. Rekao mi je: ‘Pi*** ti ma***ina, nemoj da mi pominješ tog čoveka’. Nadal je u to vreme igrao za Barsu, pa smo se na taj račun malo šalili”, otkriva Đokaj.

Crvena zvezda

“Pola Beograda mi je reklo da ne potpisujem za Zvezdu. Ja sam najponosniji čovek na svetu što sam otišao tamo. Mogu samo jednu stvar da kažem o tim ljudima: HVALA! Nikada nisam doživeo nijednu ružnu scenu, ni sa ljudima iz kluba, ni sa navijačima. Ja zato kažem, ja sam dužan Beogradu.

Strazbur,

Dragan Mladenović je rekao Žigiću tada u tunelu da je osetio da će Zvezda da izgubi, tačnije, da ispadne.

“Ne znam šta su njih dvojica pričali, šta je rekao moj “brat” Dragan. Mi ostali o tome nismo pričali. Praktično je krivac za tu utakmicu Žigić, niko drugi nije kriv. Kada imaš igrača od 202 centimetra na terenu, a mi primimo gol iz prekida, jer je on bio na terenu kod prvog gola, sve ti je jasno. Takav gol ne sme da se primi kada imaš tako visokog igrača (prvi gol protiv Strazbura, dok je Žigić još bio u igri prim.aut.). Dovoljno je samo da stane u kazneni prostor, svaka lopta će ga pogoditi. Morao je bolje da se postavi. Imali smo takvu atmosferu gde mu je Zenga govorio da uvek treba da stoji kao Sami Hipija. Žiga mora da zna da nijedna lopta ne sme da ga preskoči. Moramo da budemo realni. Ja nisam znao da ćemo da izgubimo, iskreno, mislio sam da ćemo da dobijemo. Dragan Mladenović je vrlo iskren momak, pokazuje i to kako radi, ali mogli smo bez tih bespotrebnih faulova i Žiginog pada koncentracije. To je dokaz da moramo da radimo na tome da se fudbal u Srbiji igra svih 95 minuta, a ne 85. Cele nedelje pred meč smo pričali da mora tako da se igra. Mi na Balkanu smo naučeni da nam je krivac uvek neko drugi, nije to baš tako”, otkrio je Đokaj.