Muzej “Madam Tiso” je obično prva asocijacija ljudi širom sveta kada se spomenu voštane figure. Osnovala ga je francuska vajarka Ana Marija Tiso 1835. u Londonu, a po uzoru na njega nastali su i mnogi drugi slični muzeji u drugim gradovima.
Međutim, retko ko od 2,5 miliona godišnjih posetilaca samo u Londonu zna za morbidan metod pomoću kojeg je Tiso naučila da pravi tako realistične skulpture, u kojem se koriste odrubljene ljudske glave.
Ana Marija „Mari“ Tiso rođena je u porodici dželata 1761. Njen otac, Džozef Grošolc, poginuo je u Sedmogodišnjem ratu samo dva meseca pre njenog rođenja.
Švajcarski lekar Filip Kertis, koga je Mari nazivala svojim ujakom, bio je vešt u izradi voštanih modela, a kada je Mari odrasla, počeo je da je podučava ovoj umetnosti. Ona je od ranog detinjstva pokazala svoj prirodni talenat za vajanje voskom. Ali, između 1780. i 1789. otišla je da služi kao učitelj umetnosti madam Elizabet, sestri kralja Luja XVI. Posle toga je njena karijera napravila jeziv zaokret.
Kada je izbila Francuska revolucija Mari je uhapšena i glava joj je obrijana u pripremi za giljotinu, jer se zbog rada za kraljevsku porodicu smatrala simpatizerom monarhije. Život joj je spasao dramaturg i glumac Kolo Derbua, koji je bio blizak porodici Filipa Kertisa. Ipak, kako bi pokazala svoju lojalnost novom režimu morala je da pravi posmrtne maske plemića pogubljenih na giljotini.
Posmrtne maske nisu bile novina u to vreme i korišćene su hiljadama godina ranije u starom Rimu i Egiptu. Tiso je navodno bila prva koja je komercijalizovala njihovu upotrebu i masovnu proizvodnju.
Posmrtne maske koje je napravila prodefilovale su ulicama Pariza kao simbol pobede revolucionara. Ali, uprkos njenom talentu, ona i njena majka su ipak na neko vreme završile u zatvoru.
Tiso je na kraju pobegla iz Francuske u Englesku, zajedno sa svoja dva sina i svojom kolekcijom voštanih modela.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)