Srbi i fudbal – neuzvraćena ljubav

Srbija je ispala sa Svetskog prvenstva u grupnoj fazi.

Kad god smo, od 1998. naovamo igrali na najvećoj sceni, to je rečenica koju smo morali da konstatujemo, ma kako god se država u kojoj živimo zvala.

Od Moše i Tirketa, preko velikana poput Vujadina Boškova, Ilije Petkovića, Dragana Stojkovića, Dejana Stankovića, Predraga Mijatovića, Siniše Mihajlovića, došli smo opet do euforije pred Mundijal kao da ispraćamo jednu od najboljih ekipa na svetu, a ne jedan prosečni tim sa natprosečnim napadom i, budimo realni, potprosečnom odbranom.

Svi smo mi nekad imali tu ženu, muškarca, osobu, koju smo voleli, ali koja jednostavno našu ljubav nije uzvraćala na onaj način koji smo mi želeli. E, upravo tako se osećaju svi naši fudbalski entuzijasti posle ovog izduvanog balona zvanog “Katar 2022”, za koji možemo da krivimo samo sebe same, odnosno samo svoja nerealna očekivanja (i potpuni nedostatak defanzivne taktike, bar tako deluje kad se pogleda sa strane).

Švajcarci koji nisu tri puta ukupno prišli golu Brazilaca za 90 minuta meča u drugom kolu, po našem kaznenom prostoru su se šetali kao kroz “švajcarski sir”, a bili su “tačni kao sat”, kad god je trebalo matirati Vanju Milinković-Savića.

Isto tako su i Kamerunci, ali i najveći favoriti za titulu na Svetskom prvenstvu Brazilci, dolazili do završnice, a naša reprezentacija je posle Kostarike ekipa koja je primila najviše golova na ovoj svetskoj fudbalskoj smotri.

Zašto, pitate se?

Odgovora je previše da bi se sumirali u ovoj brzinskoj analizi odmah posle ispadanja, ali definitivno je da individualno slabiju odbranu nismo imali dugo. Možda još od 2006. i one reprezentacije tada nepostojećeg entiteta (Srbije i Crne Gore), koju nije baš na najbolji način vodio Petković, otac “sveže uhapšenog” Dušana (tada bespravno pozvanog u reprezentaciju).

Jednostavno, Strahinja Pavlović nije mogao sam, ostavljen je na vetrometini, a ruku na srce, Miloš Veljković i Nikola Milenković baš nisu odgovorili izazovima na najvećoj mogućoj sceni koja postoji u sportu koji mi toliko volimo, ali koji nam tu ljubav jednostavno NE UZVRAĆA.

Tu se postavlja pitanje da li je broj fudbalera koji su igrali iz domaćeg prvenstva (Eraković) premali, ili je odgovor ipak negde drugde. Možda nam na ruku nije išla ni kadrovska situacija, zbog povreda Vlahovića, Mitrovića, Kostića, loše polusezone Tadića itd…

A možda ni nedodirljivi (neka tako i ostane) Dragan Stojković nije baš savršeno sa svojim stručnim štabom taktički pripremio sve izazove koji su nas čekali i, utisak je, dočekali potpuno nespremne.

Sve u svemu, fudbal će uvek ostati naša najveća neuzvraćena ljubav, što ne znači da ćemo prestati da ga volimo.

Naprotiv – volećemo te još više, ti najprljaviji sporte na svetu, do poslednjeg daha. Volećemo te i dok boliš, a znamo da nas ti nećeš razočarati – bolećeš nas još dugo.

P.S. Ako ste mislili da ćemo večeras svim oružjima koja posedujemo da napadamo Piksija, Diku Stojanovića, Bratislava Živkovića, Gorana Đorovića, okrnjenu vrhušku FSS, grdno ste se prevarili. Čekaju nas te kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, a ko bi tamo bolje mogao da nas predvodi nego legendarni niški mangup koji je nadimak dobio po čuvenom crtanom filmu “Piksi i Diksi”.

Piše: Aleksa Radosavljević

Bonus video: