Mladić iz Republike Srpske, Aleksandar, podelio je na Tviteru jednu priču iz svakodnevnog života, a u kojoj su glavni akteri on i ratni drug njegovog oca Radenka, Zlatko, kojeg je on sticajem okolnosti upoznao. Kada je pokupio čoveka sa ulice koji stopira i pozvao ga u svoja kola nije mogao ni da pretpostavi da je taj čovek slavio dan njegovog rođenja zajedno sa njegovim ocem.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Maločas kroz tmurni Karanovac na stanici kod Slapa prema centru, uočim zanimljivu starinu kako stopira. Nizak i prosed, brko od pedeset i koju, sa značkom 16. krajiške brigade na jakni. Zaustavim vozilo:
Малочас кроз тмурни Карановац на станици код Слапа према центру, уочим занимљиву старину како стопира. Низак и просијед, брко од педесет и коју, са значком 16. крајишке бригаде на јакни. Зауставим возило:
-Докле земљаче, идем до водовода?
-Може, хвала! Ја сам Златко Милетић Биба.— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
– Dokle zemljače, idem do vodovoda?
– Može, hvala! Ja sam Zlatko Miletić Biba.
– Ja sam Aleksandar. Upadaj.
– Geometar u penziji, bio računaš haubičarima u VRS.
– Znaš li mi ćaću možda, Radenko Branković, bio na haubicama?
– Vuk? Vučina? Ti si sin od Vučine?
Малочас кроз тмурни Карановац на станици код Слапа према центру, уочим занимљиву старину како стопира. Низак и просијед, брко од педесет и коју, са значком 16. крајишке бригаде на јакни. Зауставим возило:
-Докле земљаче, идем до водовода?
-Може, хвала! Ја сам Златко Милетић Биба.— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
U magnovenju koje pretpostavljam da samo sećanje na rat i ratne drugove može probuditi u čoveku ispričao mi je nekoliko priča koje sam površno znao ili načuo od starog i njegovih.
Uglavnom zaje*ancija, ljubavna i pisma od porodica na ratištu, one stvari škakljive kojima muškarci vole da se hvale itd. Niko nije išao u rat da ubija, već da brani one svoje što čekaju kod kuće.
– Auh, momče kako smo se mi napili kad si se ti rodio! Sećam se da sam tada svirao gitaru, a da je Vučina na kartonu od kutije cigara napisao pesmu i preko Đakića je poslao ženi u Banjaluku. Imao sam to na VHS-u negde. Sad imam nekoliko fotografija.
-Аух, момче како смо се ми напили кад си се ти родио! Сјећам се да сам тада свирао гитару а да је Вучина на картону од кутије цигара написао пјесму и преко Ђакића је послао жени у Бањалуку. Имао сам то на VHS-у негдје. Сад имам неколико фотографија.
Из торбице под руком извади..
— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
Iz torbice pod rukom izvadi Biba par slika gde njih nekoliko sedi sa Novicom Simićem. Nabraja likove: Sule, Stojča, Momo. Neka i meni poznata imena. Na kraju uzdahnu i pokaza mi sliku mog Radenka i jednog oficira. Mlad, lep, stamen, obrijan, ošišan. Nisam prepoznao na prvu.
– Ko je to, pitam.
.. Биба пар слика гдје њих неколико сједи са Новицом Симићем. Набраја ликове: Суле, Стојча, Момо. Нека и мени позната имена.
На крају уздахну и показа ми слику мог Раденка и једног официра. Млад, лијеп, стамен, обријан, ошишан.
Нисам препознао на прву.
-Ко је то, питам..
— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
– Ovo je Jelenko Radusinović. Kapetan. Pred sam kraj rata, 10. septembra na Vozući izgubili smo 29 drugova. Svima odsečene glave. Pedeset meseci svi smo bili zajedno, najteže mi je palo to kad sam shvatio da tih momaka više nema. Velika tragedija. Ne daj Bože rata ikad više!
– Znam Biba, znam. Ja sam krstio Anastasiju, Jelenkovu unuku, a Jelenkov sin Dragan je meni kumovao na venčanju. Družimo se dvadeset godina.
– Sa osmehom na licu, razmenili smo brojeve telefona kako bi se našli na kafi i kako bi nam prebacio snimke sa VHS-a.
Život=S***e=Čudo – napisao je on na kraju.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)