Nakon premijere u decembru na Valjevskim filmskim susretima, film “Grudi” crnogorske rediteljke Marije Perović imaće beogradsku premijeru 5. februara u “Kombank dvorani” (bivšem Domu sindikata) u 20 sati, a potom će od narednog dana da se nađe na redovnom bioskopskom repertoaru širom Srbije.
Marija Perović, koju mediji nazivaju “prvom crnogorskom rediteljkom”, nedavno je izjavila da je “ovo film o ljubavi, prijateljstvu i veri u ljude koju smo svi negde izgubili”.
Priča, snimljena po scenariju Vladislave Vojinović i Marije Perović, prati generaciju prijatelja, nekadašnjih učenika iste gimnazije, koji se okupljaju u Nikšiću radi proslave 25. godišnjice mature. Glavne uloge poverene su: Dubravki Drakić, Nadi Šargin, Mariji Škaričić i Vojinu Ćetkoviću.
Ideju za film rediteljka je dobila kad je otišla na godišnjicu svoje mature, na kojoj je saznala da joj četiri školske drugarice boluju od raka dojke.
Kako ste došli na ideju da snimite film koji se odnosi na kancer dojke?
Jedan od motiva, možda ključni u ovoj priči, jeste onaj o bolesti. Ta vrsta motiva upotrebljena je da pokaže da u životu nije nikada kasno za odluke. Ali pre svega, ovo je film o prijateljstvu, ljubavi i na kraju ostvarenim likovima.
Prepleten je s duhovitim, i zarad zapleta pomalo kriminalističkim, momentima. Sada je značajnije što se želja da priču prenesu odlični glumci ostvarila, a nadam se da će Nada Šargin, Vojin Ćetković, Marija Škaričić, Dubravka Drakić, Mira Banjac, Peđa Bjelac, Bane Popović i mladi – Jelena Đukić i Danilo Lončarević – odvesti publiku u bioskope.
U postprazničnim danima priča o susretu na proslavi mature, u malom gradu, i promenama u životu može da nam da nadu kako je ponešto moguće na dobar i topao način.
Filmu je prethodila serija koja je dobila nagrade na svetskom nivou?
Na prvi pogled, reč je o neobičnoj odluci, koja korespondira sa sada sve više prisutnim trendom u regionalnim kinematografijama da dobre serije prate i filmovi, ili obratno. Dakle, svi koji su voleli seriju, neka odvoje sat i po svog vremena da pođu u bioskope krajem januara i početkom februara i pogledaju “Grudi”.
A po rezultatima u bioskopima, stičem utisak da se priče o porodici i međuljudskim odnosima, bez previše psovanja i pucanja, o nekim plemenitim i lepim, pomalo tužnim situacijama polako vraćaju i da su one potrebene publici. Jer to sve jesu situacije u kojima je bio svako od nas. A ako se ispostavi da je nešto moguće na velikom platnu, onda su nam često i naši životi lakši da ih savladamo, makar onoliko koliko traje film ili utisci nakon njega.
Najavljen je vaš nov dugometražni film “Ja, Katarina” po romanu Olje Knežević, koju temu ste u njemu obrađivali?
Ne snimam ga još, to je projekat koji je tek u pripremi.
Onog trenutka kada bude blizak realizaciji, otrkivaćemo detalje, a za sada… akcenat je na odnosu između kćerke i majke, ispričan iz žanrovskog ugla, netipičnog za tu vrstu priče.
Kako umetnik u ovim vremenima da obezbedi sebi trajanje?
Trajanje je uvek s preprekama… A ovo je skoro pa filozofsko pitanje. Odgovoriću jednostavno – tako što ga njegov posao zanima, tako što neće odustajati.
Neko iz globalnog šou-biznisa jednom je izjavio da je mera uspjeha , prevešću u kontinuitet u ovom poslu, sadražana u tome koliko puta ste u stanju da prevaziđete ono “ne može”.
U mom slučaju, najbolja provera opravdanosti jeste da dođete u bisokop i pogledate treći igrani film na kojem sam radila – “Grudi”.
Ivana Vujnović
Komentari (0)