Možda nije bio toliko poznat fudbalskoj javnosti kada je seo na klupu Čukaričkog, međutim Dušan Đorđević nikako nije anonimus.
Svi oni koji bar malo prate domaći fudbal znaju za ovog stručnjaka koji je kroz karijeru prošao kroz “sito i rešeto” kako bi stigao do klupe Čukaričkog.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Profesionalnu karijeru zamenio je novinarskim poslom iz koga se vinuo u trenerske vode, pa kroz sva čuda “beton lige” krčio put ka eliti. Kada je konačno došao red da pokaže šta zna, Đorđević se nije uplašio i na klupi Čukaričkog zabeležio istorijske rezultate.
U intervju za Objektiv, sada već bivši trener ekipe sa Banovog brda ispričao nam je svoju priču.
Bum – Dušan Đorđević je novi trener Čukaričkog. Kako, kada, zašto?
“To se sve desilo u pet minuta. Veselinović je otišao u Saudijsku Arabiju, a klub je odlučio da mi ukaže priliku. Ja sam znao da to hoću i priželjkivao šansu i bio sam svestan da na mala vrata ulazim na trenersko mesto Čukaričkog, ne na mala vrata, kroz mišju rupu sam se provukao. Tada sam sebi rekao da je mnogo bitno kako ću izaći. Nisam izašao baš na Trijumfalnu kapiju, ali sa sobom nosim velike uspehe za ovih godinu dana.
Ipak, rastanak sa Čukaričkim bio je više nego iznenađujuć, uprkos ispadanju iz Evrope nakon meča sa Hamarbijem.
“U razgovoru sa klubom sam se odlučio za taj potez jer je Čukarički klub sa ogromnim ambicijama. Desila se utakmica protiv Hamarbija u Beogradu gde smo možda odigrali i najbolju utakmicu otkako sam ja u klubu. Igrali smo protiv preozbiljnog protivnika i kompletan ambijent na stadionu Partizana je bio fenomenalan, naša igra i pobeda koja je možda i mogla da bude ubedljivija. Ipak, posle te utakmice je stigao susret sa Kolubarom, gde smo probali da osvežimo tim, ali nismo uspeli kompletnu ekipu da promenimo. Ovi igrači što su igrali i meč sa Hamarbijem su bili ispražnjeni, poveli smo sa 1:0, na kraju doživeli poraz i onda je usledio revanš u Švedskoj.
Samo nedelju dana kasnije, sve se promenilo.
“Tamo nas je po mom mišljenju pojeo ambijent. Delovalo je kao da je to drugi sport u odnosu na ono što mi igramo. Od veštačkog terena gde lopta ide kao metak, do stadiona koji izgleda kao svemirski brod. Sve nas je to negde pojelo, gde smo od prvog minuta upali u neku paniku, a sve smo radili da ne dođe do toga. Lopta nije mogla kvalitetno da se izbije, rešenja su bila nerezonska, što je dovelo do toga da na kraju poraz bude bolan. Na 1:0 smo imali šansu Ndiajea, ali i kada smo stigli na 3:1 i moguće produžetke, videlo se da se u našu ekipu uvuklo toliko straha i možda nam nije bilo spasa. Usledio je susret sa Radničkim – 0:0, iako smo imali mnogo šansi, jednostavno lopta nije htela u gol. Fudbal je takav, ali smatram da tu nije bilo nikakvog neuspeha.”
Nije naš sagovornik hteo da nameće svoje uspehe, ali ono što je on postigao u klubu sa Banovog brda ne može, a da se ne spomene.
“Oborio sam sve klupske rekorde koji postoje. Drugi put u istoriji treće mesto u prvenstvu, najveći broj bodova, najveći broj golova i najveći broj pobeda u istoriji kluba kao i prvi put izboreno treće kolo kvalifikacija nekog evropskog takmičenja. I po koeficijentu broja utakmica i broja pobeda koji sam ostvario sam takođe ostvario rekordni uspeh. Ali, to je samo matematika.
Naslednik na klupi je niko drugi do legenda Partizana.
“Drago mi je što je baš Sale Ilić došao na moje mesto. To je veliko ime, što će značiti tim igračima.
Vratimo par decenija unazad, pre trenerskog posla imali ste vrlo interesantnu karijeru.
“Fudbalski put mi kao i trenerski uopšte nije bio lak, ali stigao sam do Prve lige. Igrao sam za Radnički iz Niša, Obilić, čak i za Čukarički. Nisam napravio inostranu karijeru, da kažem neko ime. Onda sam se pred kraj karijere zaposlio u “Večernjim novostima” kao honorarac, kasnije dobio posao za stalno i završio fudbalsku karijeru. I pre nekih petnaestak godina sam se odlučio za posao trenera, počev od mlađih kategorija i kroz sve moguće lige. Na svaki korak sam bio svestan. Nije bilo posustajanja, znao sam da moram da budem najbolji ili jedan od najboljih da bih napredovao, iskreno. Tako je na kraju i bilo i to me je na kraju krajeva i izgradilo. Da nije bilo svih tih godina rada iza mene, pitanje je kako bih iskoristio šansu u Čukaričkom. Trenerski posao je ozbiljan zanat.
Kopačke ste okačili o klin, ugasili pisaću mašinu i trenerski posao započeli kao i mnogo vaših kolega – sa mlađim kategorijama. Kako je to raditi sa fudbalerima koji tek žele da naprave karijeru?
“Iskustva sa mladim igračima su mi fenomenalna. Svi oni traže neki fudbalski put, ali i dalje imaju nešto što je mnogo bitno, a to je san. Stariji su jednostavno svesni da je njihovo vreme možda prošlo, ali mladi imaju snove. Možda bude nekad i nerealan, nije bitno, a ja sam u svakom klubu tražio igrače koji imaju to u sebi. Mnogo igrača koje sam trenirao u trećoj ligi su sada u inostranstvu i to je za mene lično veliki uspeh.
Šta je za vas ključ posla kojim se bavite?
“Vratiću se na suštinu trenerskog posla. To je razvoj igrača. Ako razviješ igrača, razvijaš i igru, a samim tim i rezultat. Nebitno da li je to mlad ili stariji on i dalje treba da se razvija. Nekada je rezultat plod neke srećne i nesrećne okolnosti, ali jedini pravi put jeste razvoj. Ja sam ekipu probao da spremam za svakakve situacije. Naravno, nekada uspeš, nekada ne. Lično sam trener koji ne voli da prima golove, volim da imam stabilnu ekipu, možda je to i neka suština. Disciplina igre, u tome smo bili prepoznatljivi, a čak nam je i gol razlika prošle sezone bila blistava.
Eksplozija Birmančevića i preporod Jovanovića.
“Birmančević je baš u mom mandatu eksplodirao, ali imali smo i momente kada igrač i trener “lome ruke”. Vodili smo fudbalske razgovore i izašli iz svega jači, kako on, tako i ja. On je tada počeo da igra fenomenalno, a najviše sam ponosan na to što se i dan danas javlja, što mi je pred svaki meč želeo sve najbolje. Birma kao Birma, specifičan, ali nije zaboravio klub i trenera. To me ispunjava i to mi je jedna od dražih stvari. On je u Švedsku otišao pun samopouzdanja i pokazao je kakav je igrač.
“Što se tiče Đoleta, on je kod nas trenirao jedno par meseci, spremao se, nije igrao utakmice, ali je bio tu. Veoma sam ponosan i na odnos napravljen sa njim. Imali smo puno poverenje jedno u drugo, a on je to počeo da vraća na neverovatan način. On je paklen igrač, samo mu je trebalo nešto da ga pogura i mislim da će tek da igra pravi fudbal.
Za kraj, kako gledate na rezultate naših klubova u Evropi i možda iznenađujuće ispadanje Zvezde od Šerifa?
“Nekada i nismo baš realni kao narod, malo živimo u zabludi. Kada neko spomene Azerbejdžan, Moldaviju, Jermeniju, ne uzimaju ih za ozbiljno, ali kada vide njihove trening centre, ono je neverovatno. Mnogo se ulaže u tim malim zemljama i imaju bolju infrastrukturu bolju nego mi ovde. Svi igraju fudbal i dosta ulažu u njega, a mi živimo u nekoj nerealnosti. Koliko ima Šerif, pa i oni igraju fudbal, a evo “razbiše” i Dinamo” završava Đorđević svoju priču za Objektiv.rs, a mi mu želimo da uskoro pronađe novi angažman gde će nastaviti da ređa uspehe.
Piše: Nikola Husein
Komentari (0)