Nikada nije lako suočiti se sa saznanjem da bolujemo od podmukle bolesti. Još teža situacija nastaje onda kada nam se ona dijagnostifikuje u detinjstvu. To je na svojoj koži osetio i muškarac iz Valjeva koji je 2018. godine prepričao kroz kakvu je agoniju prošao. On se sa teškim simptomima suočio kada je imao samo sedam godina.
Većina ljudi koje znam imaju lepe uspomene sa letovanja iz detinjstva. U mom sećanju je jedino ostao prizor dvorišta kuće u Petrovcu i roditelja koji panično govore da dišem, dok se grčevito držim za ram prozora u nadi da ću barem jednom uspeti da udahnem duboko. Pre nego što je prvi ozbiljan asmatičarski napad došao u moj život, sve je delovalo kao obična dečja prehlada.
Umesto kašljanja, crvenog nosa i povišene temperature moja bolest nikad nije prolazila. Dolazila je svaki dan po nekoliko puta. Ponekad se dešavalo da zna da bude milosrdna i da ne bude agresivna kao što zna da bude, a nekad me je ostavljala paralizovanog i jedino pomoć drugog bi mogla da me spasi.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Sa sedam godina su mi ustanovili bronhijalnu astmu u Valjevu. Sredinom devedesetih nije bilo mnogo stručnjaka u ovoj oblasti, niti adekvatnih lekova, pa su se učestali napadi gušenja rešavali odlaskom u Hitnu pomoć po urbazon i sirupom za kašalj.
Lekari su bili jasni da astma ne može da se izleči i da jedino može da se zaleči, i drži pod kontrolom. Jedina uteha je bila da će proći sa pubertetom. Pubertet je prošao, ušao sam u dvadesete sa stanjem koje je postalo više nego alarmantno.
Opomena da stvari moraju da se promene i da se pronađe još neki način osim Ventolin pumpica koje su se trošile kao dugotrajno mleko, desila se kad sam napunio dvadeset.
Probudio sam se u toku noći i prvi put mi se desilo da ne postoji način da udahnem, niti sam imao šta da izdahnem. Blokada u plućima mi nije dozvolila ni da iskoristim pumpicu koju sam svakodnevno upotrebljavao. Ostao sam da ležim bez snage da ustanem, bez glasa, svestan da je to to.
Srećan splet okolnosti mi je izvukao živu glavu. Brat je po dolasku iz grada posle ponoći po navici provirio u sobu i video u kakavom se stanju nalazim i probudio roditelje. Put do Hitne pomoći, iako prožet panikom da je svaka sekunda na semaforu gubljenje vremena, završio se u rukama stručnjaka koji su znali kako da postupe.
S obzirom da terapije i saveti lekara nisu ublažavali problem i da više nisam želeo da noći provodim u bolnicama, alternativna metoda na koju mnogi prevrću očima je bila poslednji pokušaj da težak oblik alergijske i astme na napor nestane.
Mnogo put sam čuo o gotovu magijskim rezultatima koje su pojedinci imali nakon što su uradili test na intoleranciju namernica. Iako sam na početku imao otpor i smatrao da je u pitanju još jedna varka, ipak sam pristao da pokušam i sa ovim metodom.
Pronašao sam privatnu ordinaciju u Beogradu u kojoj su mi lekari bjasnili da je imunitet u stomaku i test na intoleranciju nužno ne znači da je neko alergičan na nešto, već da je organizam prezasićen određenim namirnicama koja prave problem.
Test je pokazao da mleko, šećer i kvasac treba da napuste moju ishranu, ali i jabuke, junetina, određene vrste, ribe, kupus, jagode, breskve, kikiriki i kafa. Rezultat je delovao kao da mi je sve uskraćeno. Peciva otpadaju jer imaju kvasac, većina proizvoda ima mleko i šećer. Ali, ako uzmem u obzir da su mogla da ispadnu jaja i brašno – dobro sam prošao.
Mlečne prerađevine više nisu bile deo moje ishrane, hleb sam spremao sam sa kisleom vodom i praškom za pecivom umesto sa kvascem, a kupus je zamenio prokelj za salatu.
Prve dve tri nedelje nije bilo nekih vidljivih rezultata, ali nakon prvog meseca restriktivnog načina ishrane broj napada gušenja je počeo da se smanjuje. Sa pet dnevno, na tri, nekoliko meseci kasnije, sa tri na jednom dnevno i jednog dana je naprosto prestalo.
Na slavama i okupljanjima me čudno gledaju što ne jedem hleb i izbegavam da probam razne poslastice koje sam ranije tamanio i ne bi se ništa desilo ako bih i uzeo, ali ako bih se ponovo vratio na staro siguran sam da bi mučna stvar koja me je pratila ceo život se vratila.
Kad malo bolje razmislimo naše zdravlje je refleksija onoga što jedemo. Ne opominju nas uzaludno stručnjaci da pred sezonu gripa regulišemo ishranu i da određene stvari unosimo više. Nije uopšte čudno zašto u slučaju nekih teških bolesti se savetuje promena ishrane. Svaki organizam je priča za sebe i treba da slušamo svoje telo. Lek je zaista svuda oko nas, nekad nam je čak pred nosom samo je važno da ga vidimo. Zato dišimo duboko i dajmo organizmu ono što mu treba.
BONUS VIDEO
Izvor: Objektiv.rs, Blic Žena
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)