Na Petrovačkoj cesti, u mestu Janjila, gdje je hrvatska avijacija bombardovala izbegličke kolone Srbe proteranih u akciji “Oluja”, danas će biti služen parastos i položeni venci na spomen-krst.
Parastos će biti služen u 11.00 časova, a zatim i položeni venci, najavljeno je iz Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
U 12.00 časova biće organizovana poseta Spomen-sobi u Driniću, piše Alo.
Jedan od najvećih zločina hrvatske vojske nad srpskim civilima, koji su u kolonama napuštali svoja ognjišta pred napadima, dogodio se na Petrovačkoj cesti.
Tada je hrvatska avijacija bombardovala kolone srpskih izbeglica kod Bosanskog Petrovca u selu Janjila.
Ubijeno je devet civila, među kojima četvoro dece uzrasta od šest do 13 godina, dok ih je pedesetak ranjeno.
U akciji “Oluja” u avgustu 1995. godine sa vekovnih ognjišta proterano je više od 220.000 Srba, a njih oko 2.000 je poginulo i nestalo.
BONUS VIDEO:
Izvor: Alo
Komentari (2)
A srpski političar,istaknuti clan DOS-a,deciji voditelj i pre svega nečovek Žarko Korać je više puta u tv emisijaja koje sam licno gledao i u štampanim medijima izjavljivao da su ti ljudi u kolonama sigurno nešto skrivili i da su zbog toga opravdano bombardovani!!!On ne vidi ništa sporno ni u postojanju tih kolona a opravdava i njihovo masakriranje iz brišućeg leta!To je onim "umnijim"Srbima koji su podržavali 5 oktobar bio jedan od idola!Što je najgore od svega jos ima idiota koji nista nisu shvatili ni posle 20 godina pa se ponose tim najsramnijim datumom u srpskoj istoriji!
Бранко Ћопић – НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ На цести Петровачкој избјеглице и триста дјеце у колини. Над цестом круже грабљиве птице, туђински авиони. По камењару оснијеженом челична киша звони... У снијегу румена Марија, мамина кћерка једина, било јој седам година. Три дана Грмеч газила и посрнула стотину пута. Сукњу је имала – ни кратку ни дугу, а прслук мален, премален, а поврх свега кабаница, бескрајних рукава, широка, жута, од старог очевог капута. Понекад мала плакала, некад се опет смијала и весела била кад би је мати тјешила: "Још само мало, рођена, па ћемо видјети Петровац, а то је варош голема, ту има ватре и хљеба и кућа - до самог неба". Радовала се дјевојчица и ватри, и граду невиђеном, а сада лежи, сићушна као птица, на цести Петровачкој, на цести окрвављеној. Очи гледају широм, ал сјаја у њима нема, са мртвих усана мале оптужба тече нијема: О, страшна птицо, ти си ме убила, а шта сам крива била! Седам сам година имала, ни мрава нисам згазила. Тако сам мало живјела, и тако мало видјела, а свему сам се дивила. Била сам безбрижни лептир, а ти ме покоси, птицо, ти ми угаси зјене, поломи ручице моје, од глади отежале, од зиме укочене. Оптужбу вапије дијете, стиснутих модрих пести, у окрвављеном снијегу, на Петровачкој цести. Туђински људи крвави, кућу су нашу спалили, дјетињство су ми украли, и много наших убили. Туђинске птице, челичне немиле, над планином су нашом летјеле. Смрачи се, рођена горо, и на све наше путе, пошаљи синове своје, пошаљи вукове љуте, освети моје ноге израњене, и јутра гладна расплакана, и руке модре и смрзнуте. Загрми, тата, из великог топа, помлати туђе гадове, забубњај, брацо, митраљезом, мртва те сестра зове. Освету вапије дијете, стиснутих смрзнутих пести, у крви и снијегу, на Петровачкој цести...