Zloglasnog avgusta 1995. godine, tokom zločinačke akcije hrvatske vojske i policije pod nazivom “Oluja” proterano je oko 250.000 Srba sa prostora severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije, dok je više od 2.000 njih izgubilo život.
Sudbina ovih ljudi je veoma teška, a svake godine se 4. i 5. avgusta otvaraju rane prošlog vremena za koje ne postoje reči utehe. Neki od njih, bežeći u nadu za bolji život, naselili su prostor zemunskog naselja Busije.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
U ovom najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, gde živi oko 6.000 ljudi, stanuje i naš sagovornik, Dragutin Harambašić koji je izbegao iz Zadra. On je u tom periodu bio oficir. Za naš portal se prisetio bolnih trenutaka koji su, kako i sam kaže, bili grozni.
– Bilo veoma ružno i grozno. Deca i žena su uspeli da odu za Beograd, a ja sam ostao. Radio sam tada na aerodromu u Vazduhoplovnoj Vojnoj Akademiji, bio sam profesor i pukovnik. U tom periodu prešli smo čak i u Sarajevo, ali je tu možda bilo i gore – kaže Dragutin.
Harambašić je zatim počeo da se priseća potresnih scena koje je video u tom periodu, ističući jednu koja mu je posebno ostala u pamćenju.
– Najteže mi je palo kada sam video prvog ubijenog vojnika. Nacrtali su mu petokraku i isekli mu uši. Strašno je kada vidiš mladog čoveka isečenog i ubijenog, to je možda i nešto najstrašnije što sam u životu video – kaže nam.
Dragutin je tokom ove akcije izgubio i rođenog brata.
– Najtragičnije je što mi je rođeni brat poginuo u Vukovaru, svi ostali su uspeli da se spasu, moji roditelji, ženini roditelji – priča on.
Ipak, uspeo je da se snađe u Srbiji otvorivši radnju, tačnije auto-servis za zavarivanje plastike. Time se bavi i dalje.
Dragan Zagorac, naš sledeći sagovornik, izbegao je iz Knina 4. avgusta.
– Uspeo sam da izvučem živu glavu. Putovao sam sedam, osam dana i noći od Knina do Batajnice. Bilo je gluvo doba, tišina i vrućina. Ja sam tada bio na položaju. Kada sam saznao da se digla hrvatska vojska, došao sam kući, međutim, nije bilo nikoga. Jedva sam traktor upalio i nekako se dovukao – napominje on.
Priseća se i straha koji je osećao u tom trenutku. Ističe da je čuo granatiranje i gledao mrtve kako leže po ulicama.
– Bojao sam se granata, nema nikoga. Narod je plakao i jaukao. Mrtvi su ležali po putu. Nisam mogao da shvatim da se nešto tako može dogoditi – ističe Zagorac.
Imao je sreću da niko od njegove rodbine nije stradao, ali je izgubio mnogo prijatelja i komšija.
Dragan veoma žali za svojim rodnim krajem i voleo bi da se jednog dana vrati.
– Svaki čovek voli kraj u kojem je odrastao, i najviše mi je žao mog kraja. Voleo bih otiči, ali se bojim, iako nikome ništa nisam uradio. Žalim za roditeljima, prijateljima, crkvom. Kada bi sve bilo kao ranije, vratio bih se – kaže nam na kraju Dragan.
Podsetimo, juče je u Busijama obeležen Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe u zločinačkoj akciji “Oluja” 1995. godine.
Opširniju ispovest naših sagovornika pogledajte u video-snimku na početku teksta.
Piše: Vukašin Bulatović
BONUS VIDEO:
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (3)
Kaže Dragan Zagorac: "Kada sam saznao da se digla hrvatska vojska, došao sam kući, međutim, nije bilo nikoga". Dakle, dezerter! Kao što je Slobo rekao, Vukovar je 3 mjeseca branilo par stotina ljudi, a krajiška vojska pobjegla nakon nekoliko granata!
Srbi su 5 godina bili prepusteni na milost i nemilost izdajnika i ratnih profitera.Ustaska propaganda bila je veoma jaka jer se tada u Krajini moglo gledati i slusati njihova televizija i radio. Krajina bez vojske sa izdajnicima i ratnim profiterima na kljucnim mestima doprinelo je sramnom padu Krajine.Najbolji primer je predaja Kordunasa tzv 21 korpusa koji je postojao samo u njihovim glavama.
Sve priče o rvatima su izlišne. Oni nisu hrabar narod, TO JE NAROD SA GENETSKOM GREŠKOM KOJI SE NIČEG NE STIDI.