Ružica Karajović Ibročić nas je i danas obradovala pričom iz prestonice Japana – ovog puta naša sudija u veslanju na Olimpijskim igrama, zbog odlaganja trka usled očekivanog žestokog vetra, nije posvetila toliko redaka sportu koliko šopingu sa kolegama. I ako ste slučajno sumnjali da Srpkinje vode glavnu reč i van staze, nemojte više – ovde možete da pročitate kako su Ružica i njena koleginica Ana Nikolić “protutnjale” Tokijom, bar tamo gde im je bilo dozvoljeno zbog korone…
“Bio je ovo jedan od onih dana sa kojima dan ranije ne znate šta ćete, a kada se “zahukta” ne želite da se završi. Vetar, koga do kraja izgleda da i nije bilo (pita me suprug koliko jako duva, kažem da ne znam. “Kako ne znaš?”, čudi se on. “A, kako da znam?”, čudim se ja, “nisam izašla iz hotela, a prozori se zbog centralne klime ne otvaraju). Sporazumemo se kada mu kažem da mi se čini da se krošnje drveća ne njišu. Danas je on definitivno bio obavešteniji o vremenskim prilikama u Tokiju od mene.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kako su nam današnje trke definitivno otkazane, prvobitni plan da ipak odem na stazu, malo prošetam, možda sretnem naše veslače, neke zanimljive ljude, natenane se ispričamo, ručamo… promenila sam koji minut pred polazak autobusa. Glavni krivac i ujedno najdivniji razlog tome jeste neumorni član NTO tima (National Technical Organiser), ubedljivo najglasnija osoba na stazi koja sa takvom strašću pristupa dodeljenom zadatku da od njega ne odustaje ni po cenu dehidriranja, dobijanja sunčanice i sl. Šalim se, svi koji poznaju Anu Nikolić znaju da svetski putnik sa iskustvom poput njenog i redovni učesnik sličnih žirija i raznih ekspedicija neće nespremna dočekati nijednu situaciju. Ne postoji ta oprema koju ona nije isprobala, a da je korisna za maršalisanje na vodi ili bilo koji drugi zahtevan zadatak koji obavljaju članovi ovog žirija. Ona je ovih dana provodila po 6 sati u čamcu, na vodi, kontrolišući da li ekipe poštuju pravilo kretanja. To je na prvom mestu važno zbog njihove sigurnosti, da ne dođe do sudara između onih koji se vraćaju sa trke i razveslavanja, i onih koji tek kreću na zagrevanje i start. Ne postoji pogodnija osoba od Ane koja može tako brzo da reaguje, predvidi i spreči problem. A način na koji to radi je posebno zanimljiv. Da bi Ana dobro funkcionisala, svi oko nje moraju da budu maksimalno angažovani. Nije njoj strano da zasuče rukave i preuzme tuđe obaveze na sebe, zvizne, zaustavi ili požuri posadu da se skloni, opominje veslače, ali više uživa da se svi uključe u posao.
Kada uđe u čamac najpre se sprijatelji sa svojim vozačima. Razoruža ih osmehom, šarmantno kotrljajućim “r”, zaraznim smehom i neponovljivim antitalentom da prepozna neki drugi jezik osim engleskog. Često joj bitisanje sa nekim bude otežano ako joj glas te osobe dolazi sa “gluve” strane, ka uhu koje slabije čuje. Ali, u stvari to za nju baš i nije problem. Blaženo vas ne konstatuje dok se vi oko nje “upljuvaste” pričajući. Trgne se ako je glasnije pozovete, ali se ni najmanje ne uzbudi.
Da zaključimo, na stazi se tokom trka čuju isključivo tri osobe: starter zbog prenosa startne procedure, komentator i Ana, pozicionirana iza linije finiša. Juče smo nas dve bille udaljene tačno dva kilometra jedna od druge, ali smo glasno i zdušno, preko ozvučenja, usred Olimpijskih igara, branile boje srpske škole suđenja. Ani ne promiče ništa. Mislite da se nije pojavila na sastanku zvaničnog žirija, čiji sam član, da skrene pažnju na propuste koje je primetila u zoni finiša i na kontrolnoj komisiji? Osim što joj je zaista svaka opaska opravdana, ima puno pravo da daje sugestije i komentare kao međunarodni veslački sudija, jedna od sedam koliko nas je u Srbiji.
Ani su danas san i odmor bili preko potrebni, a meni nije bilo teško da se solidarišem. Zajedno smo doručkovale, četiri sata kasnije nego poslednjih dana, pretraživale razne sajtove, naručivale i otkazivale gomilu divne opreme do koje još nismo došle i posle skoro celog radnog vremena, izašle iz soba. Cilj: obilazak radnjičica pored kojih ne postoji crvena linija koja se odnosi na sve učesnike OI, a koji se tretiraju kao da su u 14-dnevnom karantinu. Fantastična radnja sa ručno rađenim i oslikanim predmetima: šoljama i setovima za čaj, čajnicima, čašama za sake, drvenim činijama za miso supu, oslikanim ramovima, ogledalima, poslužavnicima, lepezama, marama svih oblika i dezena, sveća… Prodavačica je ljubazna, predusretljiva, lepo govori engleski, trudi se da nam objasni sve što nas zanima, ali je spora, spora, spora… Sve traje dugo, od konstatovanja onoga što nas zanima, do insistiranja da proverimo uvek duple primerke i izaberemo koji nam se više dopada (kao ručno rađeni ne mogu biti identični), do ispisivanja potvrde za TAX free. Srećom pa je kolega iz Nemačke, Rolf, jedna fina osoba jer posle mene je Ana stigla na red.
Ona obožava da ubacuje u korpu kada prodavačica već krene da kuca: držač za sapun sa svećama koji valja doneti iz Japana, “taguči” krpe za brisanje lica i ruku, zanimljive lepeze, činija i činijica, čaše za čaj bez drški… U stvari, ušle smo u ovu radnju da Ana kupi tradiocionalni poslužavnik, koji može ili da se koristi ili da kao dekoracija stoji na postolju. Dvoumila se i dvoumila, pomoglo bi joj da oseti poslužavnik u rukama. Ali, avaj! U radnji postoje merdevine, samo je prodavačica prilično niska i slabašna. Pretpostavljate, okrećem se od Rolfa, mukice koji već napamet zna raspored svega u radnji, ka žamoru koji proizvode Ana i prodavačica. Zatičem svoju drugaricu na merdevinama kako se proteže na prste da dohvati poslužavnik, a zgranuta i uplašena prodavačica sa ukočenim osmehom moli se da joj poslužavnik završi u rukama, na sigurnom. Ovome se nije nadala, ali nije bilo šanse da uleti pre Ane na prečku merdevina. Ana sada silazi, ustupa joj predmet skinut samo da bi ga opipala. Ipak joj ne odgovara. Ana je žena od stila sa istančanim ukusom. Nije ljubitelj klasičnih suvenira već konkretnih, korisnih stvari. Ovom poslužavniku je bilo predodređeno da po potrebi završi na zidu, stojeći uspravno na polici, ili služeći. Nažalost, Ana procenjuje da držači nisu dovoljno pouzdani i služavnik gubi svaku šansu da završi u stanu na Vračaru. Njegovo mesto ubrzo zauzima zlaćani dupli ram za slike sa predivnim crtežem cveta trešnje i Fudžija u daljini. Ana samo u početku dugo razmišlja o kupovini, dok se ne zagreje. Posle sve glatko klizi u korpu bez puno emocija. Najveće brzinu postiže kada korpa dodirne pult pored kase. Pokušala je jadna prodavačica da bude super ljubazna, da joj sve spakuje, ali joj je Ana objasnila da je bolje da krene sa popunjavanjem TAX FREE formulare. Časkom ju je organizovala. Rolfa i mene nije morala, bili smo dobri (hahah).
Neću vam nikada pomenuti da smo skoknule samo do još jedne radnje… Između ostalog, Ana je izašla sa novim koferom za ručni prtljag, a ja sam obećala da ću vratiti onaj sa kojim je stigla u Japan. Moj ćemo već negde ugurati…
Veče je bilo rezervisano za suši preko Zoom-a. Okupljanje u holu hotela, na odgovarajućoj razdaljini. Uručivanje kesa sa pojedinačnim sastojcima, preuzetim iz hotela sa dozvoljene liste, odlazak u sobe, uključivanje na Zoom. Dodatna prilika da se protegnu noge. Posle druženja sa Anom ništa nije dovojno ispirativno, posebno ako niste ljubitelj isprobavanja raznih “kuhinja”. Znam da u krugu mojih prijatelja ima puno onih koji uživaju u dobroj i kvalitetnoj hrani, podjednako u pripremanju i degustaciji. Ja više naginjem mišljenju da novoj hrani treba pristupati oprezno, postepeno, zalogajčić po zalogajčić… Srećom, akcenat nije bio samo na jelu, već i na pripremanju, korak po korak. Priznajem da sam besramno prepisivala od Kirsten iz Amerike, gledajući kako i šta ona radi, a na kraju sam preuzela i njene fotografije. Nismo baš svi za sve.”
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Bonus video:
Komentari (0)