Već ste navikli da svakog dana pročitate neku novu priču iz Tokija od našeg izvora usred Olimpijskih igara – sudija u veslanju Ružica Karajović Ibročić redovno izmami osmehe ili suze čitaocima Objektiva pišući o događajima iz prestonice Japana. Danas je red da se zacenite od smeha kada budete čitali kakva pitanja naš stari znanac – budistički monah Okita, koji inače vozi Ružicu u katamaranu dok sudi na trkama – postavlja o Srbiji i Srbima.
Svi smo opsednuti kupovinom suvenira sa olimpijskim obeležjima, ali ne znamo kako da dođemo do njih. Svako se dovija da dopre do sigurne konekcije: nekog “lokalca”, sajta koji je već dva dana blokiran, poznanika u Olimpijskom selu, volontera, domaćeg člana NTO žirija…
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ne polazi nam baš za rukom… Ne predajemo se. Dok se to ne reši kupujemo (mislim kupujem) sve što zapadne pod ruku u dozvoljenoj nam radnji.
Sa grickalica smo prešli na kandirano voće, integralne štapiće, a bogami i na rukave koji štite od Sunca, a gde su rukavi tu su i rukavice, zaštita za vrat i poprsje… Sve korisno, da korisnije ne može biti. Znamo i zato ne odustajemo. U hotelu, u doduše ne baš dozvoljenom delu, naletesmo na prodavnicu sa torbama, pa i pokojom oficijelnom Tokyo 2020, a u drugoj prodavnici, dva koraka dalje, iz izloga su nam se rugale prelepe šolje i lepeze. Možda se još nešto pojavi. Manoli i meni je odmah zaigrao brk, ruke posegnule ka novčanicima, ali divni razumni Preston znalački je zaustavio euforiju u najavi. Zamolio nas da budemo racionalne, da sačekamo sutrašnji dan, da ne kupujemo u žurbi, da ovde uvek možemo da se vratimo. Baš je lepo imati tako strpljivog i umerenog drugara. A još je i visok oko 2 m i težak sigurno više od 120 kg. Na slikama sa njim izgledam tako tanano i majušno da mi dođe da ga uvek fotošopiram uz sebe. Možda bi malo čudnije izgledalo da ga ubacim na fotke sa maturske proslave mlađeg sina, porodičnog okupljanja, letovanja… Ali, kao da je to važno. Moraću da mu predložim… možda bi trebalo i suprugu.
Elem, ukoliko se neko zabrinuo da naš socijalni život trpi, grdno se vara! Svakog dana u 16.00 imamo vežbanje preko ZOOM-a. Ne ulazim u detalje ko to praktikuje, ali treninzi postoje. Takođe, za sutra uveče je planirano Suši veče, takođe preko ZOOM-a. Ideja je da zainteresovani uplate oko 20-25 evra i pre dogovorenog vremena će im na hotelsku sobu stići dostava sa sušijem. Onda se svi priključe na ZOOM i zajedno večeraju uz lokalnog vodiča, koji objašnjava kako se ovo jelo priprema, jede, služi… Nažalost, malo je ljubitelja sušija, ali srećom među nama nema “partibrejkera”. Već se radujemo “izlasku”!
Veslačka takmičenja su toliko kompleksna i budući da se održavaju u prepodnevnim satima, znaju da budu i iscrpljujuća. Takva su nam poslednja jutra u Tokiju. Ne preterano visoka temperatura, ali se zbog vlage sve vreme osećamo ulepljeno. Najčešće napuštamo hotel, sa već završenim doručkom, oko 6 (plus-minus 30 min), odradimo jutarnji sastanak i ulećemo u mašinu koja funckcioniše tako da svaki šrafić doprinosi da se na svakih 10 minuta startuje trka, da se 30-ak minuta ranije ekipe uz sve provere isprate “na vodu”, uz aplauz.
Ne šalim se, lokalni volonteri prekidaju sve svoje poslove i kada vide da posada kreće na start, stanu jedan pored drugog i aplaudiraju. Posle prvih posada ispraćenih na taj način pomislila sam daju podršku posadama koje nastupaju pod povlašćenom, razvojnom programu FISE, uglavnom predstavnicima afričkih zemanja koji su ovde pod parolom da je jedino važno učestvovati. Ali, ne. Aplauz se čuo celog dana i veslači su na različite načine na njega reagovali. Uglavnom prilično začuđeno. Niti da se smeju, niti da se rastope od miline. Oni otvoreniji su se uglavnom smeškali i zahvaljivali, dok su oni drugačiji samo prolazili ne pokazujući nikakvu emociju. Ponekad bi aplauz i trgao iz zamišljenosti. Uvek sinhronizovan, ni slučajno agresivan, praćen osmesima i klimanjem glavom. Tako su svi današnji heroji ispraćeni u olimpijski boj, a po svemu sudići i u bojeve svih preostalih dana.
Družila sam se danas sa Okitom po treći put. Sumnjam da po nekom ključu sve vreme dobijam poziciju vrhovnog 3, ali se uopšte ne žalim. Već smo dobri drugari, čak mi smo se i dotakli dlanovima kada sam izlazila iz čamca. Sve me više intrigira ovaj budistički monah. Osim dozvole za vožnju čamca, i sam poseduje dva malo veća. Ali, pošto jako voli da vozi, i to radi od malih nogu, kako reče teta iz spravice za prevođenje, Okita poseduje i dozvolu za letenje min-letelicama. Nije mi rekao da li i nju slučajno poseduje.
Danas je on bio raspoloženiji za postavljanje pitanja od mene. Omamljena suncem pokušavala sam da se koncentrišem na trke, a i veslala je naša Jovana u četvrtfinalu. Jako mi je zanimljivo što mi postavlja pitanja koja baš ni u kakvoj vezi nisu jedna sa drugim. Na primer: “Da li svake večeri zovem svog dragog muža?”, “Da li gledam TV u svojoj hotelskoj sobi, na kom jeziku?”, “Da li u Srbiji ima sauna?” (on je veliki njihov fan), “Da li ljudi u Srbiji nose oružje?”, “Kada deca u Srbiji počinju da se edukuju, a kada deca imućnih roditelja?” (u Japanu deca bogataša kreću u školu sa 0 godina), “Kojim se jezikom govori u Makedoniji?” (jako su mu nerazumljivi i čini mu se teškim za učenje ruski i portugalski (pokušala sam da odgonetnem na osnovu čega ih je strpao u isti koš), “Da li Ana iz NTO žirija spava noću, tako je puna energije?” (kada boljem razmislim, juče me je pitao i da li je udata), “Da li je srpska Vlada bliska sa kineskom?“… Okita je celog dana bio odličan domaćin čineći neveliki prostor u katamaranu iskreno prijatnim i pouzdanim. A i dopala mu se moja omiljena “Helf” bombona.
U sličnom pozitivnom raspoloženju bio je i član NTO žirija, Joši. Kako se samo slatko smejao kada nam je govorio da je on Joši, a kolega pored njega Toši, i da im često zamenjuju imena. Joši se posle sedam dana prisetio odakle me zna – bili smo zajedno pre 16 godina u Gifuu, gradiću blizu Nagoje, na Svetskom prvenstvu. Pošto smo konstatovali da se nismo sreli ni u Amsterdamu, niti u Plimutu, jako mi se Joši obradovao što smo ušli u trag našem prijateljstvu. Joši odlično izgovara “dobar dan” i “buongiorno, come stai?”, tako da nas je celog jutra oslovljavao kadgod bi nas ugledao. Ponekad i nekoliko puta u desetak minuta. Manola bi nastavila ljubazno da odgovara na pitanje, cerekajući se što mu išta priča iako zna da on apsolutno ništa ne razume, a njegovo interesovanje i “razumevanje” uglavnom je trajalo po par sekundi.
Čim bi se pojavila neka osoba sa drugog govornog područja, Joši bi odletao da joj se javi na maternjem jeziku, jer je njegovo prisustvo u internacionalnom okruženju prosto neophodno, niko bolje i milije od njega ne izgovara pozdrave na mnogim jezicima sveta, a da se nijednom ne obrati lično osobi. Lagano cupkanje, naklon posle svake reči, navodi me da zamislim obojicu u ljubičastoj odeći za sveštenike, jednog poetu, a drugog od akcije, pa makar to bilo i odnošenje uzoraka pljuvačke u Regatni centar.
Piše: Ružica Karajović Ibročić
BONUS VIDEO:
Komentari (0)