Naša Ružica Karajović Ibročić, sudija na veslačkim takmičenjima u Tokiju, za čitaoce Objektiva je prethodnih dana pisala o boravku u prestonici Japana i dogodovštinama na Olimpijskim igrama, ali nam je danas poslala nešto drugačiju priču jer je, kontrolišući čamce u regatnom centru, pustila suzu prisetivši se velikog sportiste koji od 29. aprila ove godine više nije sa nama…
– Dok čekam da se Tokio probudi, merim temperaturu, upisujem u aplikaciju OCHA, popunjavam upitnik. Na stazi ću, taman 30 i više minuta posle doručka, ostaviti uzorak pljuvačke i završiti registraciju za ovaj dan. Baš je lepo što su nam poštedeli sluznice nosa.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Tačno 7 minuta posle 04.00 grad gasi svetla i “otvara oči”. Žao mi je što ovaj prizor nisam priuštila sebi kod kuće, a nije da nisam noćobdija. Razmišljam da li sam jedina budna u ovom gradu od hotela.
Na doručku ću konstatovati da nisam jer ipak smo mi jedna izuzetno bliska porodica sa članovima rasutim na sve strane sveta, koja se okuplja za praznike (šta su veslačka takmičenja ako ne praznici?!) i neguje gotovo isti sistem životnih vrednosti. Bilo bi mnogo teže uklopiti nas da nije tako. Da nismo svi spremni da godišnje odmore provodimo u čamcu, na pontonima, pretoplim ili ledenim startnim i finiš tornjevima, po kiši i žezi… Srećni što smo izabrani da porodična letovanja menjamo za veslačke rajeve na zemlji poput onih na Bledu, Lucernu, Varezeu, Sabaudiji, Hamburgu, Trakaiju, Sankt Peterburgu, Banjolesu…
Danas je prvi zvanični takmičarski dan na olimpijskoj regati – kvalifikacije. Hvatam poglede veslača pored kojih prolazim na putu do sobe za sastanke. U svakom vidim oči svojih sinova i ne treba mi puno da zasuzim. Kroz šta su svi ovi divni mladi ljudi prošli da bi stigli ovde? To su hiljade i hiljade kilometara preveslanih, pretrčanih, odvozanih na biciklima i ergometrima, na skijama za nordijsko trčanje… Tu je stotinu regata, hiljade starteva, ubrzanja, sparing treninga… Nebrojeno žuljeva na dlanovima koji su se otvarali i zarastali, rane na listovima od nenameštenih šina, raznih bolova i najširih osmeha sa medaljama na grudima, najradosnijih očiju dok pluća ne dolaze do daha kada se trka završi kako treba i pognutih glava koje kriju razočaranje kada se to ne uradi. Koga će trema paralisati, a kome dati vetar u prsa? Srećom, posle današnje trke postoji i popravna, druga šansa da se kros repesaž plasira u dalji tok takmičenja.
Drugi deo programa provodim u kontrolnoj komisiji. Proveravam ispravnost i sigurnost čamaca, jednoobraznost uniformi, reklame na čamcima i veslima… Puno posla, ali je tim odličan i sve teče glatko i brzo, uz pokoju razmenjenu reč sa vrcavijim i brbljivijim takmičarima. Obožavam kada sam u njihovoj blizini, ovoga puta na distanci od barem dva metra, okružena čistim optimizmom i nemerljivom motivacijom za uspehom. Smenjuju se posade muških i ženskih dublova, a zatim stižu četverci skul, posle osmeraca najbrži čamci. Treneri kažu da ga je teško uveslati zato što je izuzetno tanana disciplina za čije usklađivanje je potrebno ozbiljno vreme i rad, to je čamac koji veslaju izraziti “tehničari”. U rimen čamcima, onim gde svaki veslač drži u ruci jedno veslo, zna da se provuče i poneki “udarač” – izrazito jak veslač sa slabijom tehnikom. Smenjuju se čamci na stalcima: norveški, američki, holandski, poljski, nemački, italijanski. Prilazim mestu broj 1 i u unutrašnjosti ugledam nalepnicu Filippo. Nije reklama, nije ime proizvođača iako je slično (Filippi). Setih se. Zadržavam suze i prvi put od Kovid ludila zahvalna što na sebi imam i tamnu masku i naočare. Filippo je od Filipo Mondeli (Filippo Mondelli), evropskog i svetskog šampiona sa jezera Komo koji se sa ovom posadom pre dve godine kvalifikovao za Olimpijske igre. Jedinu regatu na kojoj nije veslao, niti će. Umro je u aprilu ove godine. Neizlečivi oblik raka kostiju. Dobri duh Filipo sedi u čamcu sa svojim prijateljima, pazi na pravac, umiruje vetar i talase, daje ritam sa svog štrokerskog mesta, šapuće mantru koju su zajedno izgovarali pred start…
Daje im snagu da ga ne iznevere, da sebe ne razočaraju. Ne dozvoljava da čamac “padne”, sklanja virove oko vesala i gura ih da što čistije izađu iz vode. On najbolje zna šta ih čeka i koliko mogu. Uradio je nasmejani i skromni Filipo sve što je bilo do njega. Jedan od najboljih juniora, a kasnije i seniora, u reprezentaciji Italije. Reprezentaciji koja na takmičenja dovodi samo sportiste koji vrede za medalju. Iskreni sportista kome slava, a bilo ju je na pretek, nikada nije udarila u glavu. Nije se predavao jer Italijanska škola veslanja ne dozvoljava da se izgubi u poslednjim metrima, u finišu. Naprotiv. Na finišu se radi od pionirskih trka. Nekoliko meseci pre svojih drugara veslao je Filipo trku života, ali mu ni najfantastičniji finiš nije doneo pobedu. Prva i poslednja izgubljena u 26. godini.
Piše: Ružica Karajović Ibročić.
POČELO JE: Otvorene su Olimpijske igre – sada kreće ono pravo!
Komentari (0)