Marija krije ČUDNU tajnu od svojih roditelja: “Moji su odrasli u Šumadiji i ne mogu to da razumeju”

Iako je u pitanju danas sasvim uobičajena stvar, njena porodica smatra da to nije društveno prihvatljivo

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Shutterstock

Marija je uspešna žena u srednjim tridesetim. Ima dete, muža, uspešnu karijeru i dobro žarađuje. Označila je sve one arhaične okvire koje i dalje koristimo da bismo definisali šta znači biti odrasla osoba. Ipak, Marija ima tajnu.

Sada, pre nego što vaš um odluta fantazirajući, tajna je tetovaža. Ništa veliko, samo mala tetovaza koji bi bila na njenom desnom zglobu i imala četiri smislena broja. Pa, zašto, pobogu, ona to jednostavno ne uradi?

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Pojednostavljeno rečeno, jer njena mama ne želi to. Za Mariju, to je “strah od neodobravanja“.

“Iskreno se brinem da moja mama više nikada neće razgovarati sa mnom”

Priznajmo, Marija nije jedina koju zanima šta njeni roditelji misle. Naši odnosi sa roditeljima mogu biti jednaki sa 30 godina kao i sa 13 godina. A sa jedne strane, ko nam može zameriti? Doveli su nas na svet, čuvali, hranili – bukvalno su nas održavali u životu. Podrazumevano je da mislimo da roditelji znaju šta je najbolje za nas – čak i više od nas samih. Pa čak i ako smo i sami u tridesetim.

Marijini roditelji su, na primer, odrasli u jednom selu u Šumadiji, “u vreme kada su tetovaže i pirsinzi bili samo društveno neprihvatljivi“, kaže ona.

Foto: Shutterstock

Krijem od mojih da pušim, a imam 34 godine.

Slavica (34), izvršna direktorka jedne poznate beogradske firme, supruga i majka dvoje dece: – Moji ne znaju da pušim cigarete, krijem se od njih i dalje.

– Počela sam da pušim još u osnovnoj školi i tada nisam smela da im kažem, jer sam bila klinka i plašila sam se njihove reakcije. U srednjoj sam i dalje nastavila da se krijem, i sećam se da sam odlučila da ću im reči kada krenem na fakultet. Ja sam odavno završila i faks, a još uvek im nisam rekla. Jednostavno se i dalje plašim njihove reakcije. Znam da su uvek osuđivali ljude koji puše, ne bih to da se dogodi i meni.

Kao i mnoge stvari koje su kod nas urezali još kad smo bili deca, ne postoji automatski prekidač za isključivanje u trenutku kada sazremo u punoletnu odraslu osobu (možda samo godine i godine terapije). Pa čak i da jeste, šta uopšte znači punoletstvo?

– Imam 32 godine, uskoro 33, i kako bi moji roditelji želili da imam dvoje, troje dece, stabilnu karijeru i najverovatnije kuću u predgrađu. Međutim, kao i kod mnogih, i moj život govori drugačiju priču, različitu od one koju moji roditelji očekuju”, priča Andrea, profesorka u jednoj srednjoj školi.

Živimo duže kod kuće, odlažemo rađanje dece i ne ostajemo zauvek na jednom poslu. A i mnogi ne mogu da priušte sebi da stoje na nogama tako brzo kao generacija ranije, što često dovodi do toga da se odrasli i dalje osećaju kao deca u prisustvu roditelja. I onda ovo stvara zavisnost od roditelja gde traženje odobrenja postaje životna dinamika.

I dalje se vode rasprave o mojoj neurednoj sobi, iako imam 29 godina

Foto: Shutterstock

– Na neki način ćemo moj brat i ja uvek biti deca”, kaže Jasmina (29), advokat, koja se preselila kod roditelja na par meseci dok joj se renovira stan. Kada živite u istoj kući u kojoj ste odrasli, teško je ne vratiti se dinamici koju ste kao tinejdžeri delili sa roditeljima.

– Nalazim se u svakodnevnim raspravama sa majkom o tome koliko je moja soba neuredna”, priznaje ona i dodaje, “A skoro imam 30 godina.

Naravno, teško je odbaciti tradiciju i očekivanja starijih generacija, koje su oblikovane mnoštvom socijalnih, ekonomskih i kulturnih faktora. Za mnoge druge i treće generacije očekivanja koja dolaze sa odrastanjem u okruženju koje se veoma razlikuje od okruženja njihovih roditelja ili baka i deka stvaraju zapaženu kulturnu prazninu koja obuhvata sve, od obrazovanja do onoga sa kim izlazite.

Kada potreba za roditeljskim odobrenjem postaje nezdrava

Foto: Shutterstock

Poput Marije, razumevanje odakle potiču mišljenja naših roditelja može biti važno sredstvo kako u povezivanju sa njima, tako i u tome da shvatimo da naši izbori nisu ništa manje validni ako se razlikuju od onoga što bi oni učinili. I to sigurno ne bi trebalo da ih natera da vas manje vole jer ne odobravaju ono što vi hoćete. Pa kada tačno potreba za roditeljskim odobrenjem postaje nezdrava? Psihoterapeuti savetuju, ako već želimo nešto, ali odlučimo da to ne učinimo, jer se naši roditelji ne slažu, tada treba ponovo da preispitamo odluku.

Možda je zaista važno naučiti da verujemo u sopstvene izbore i biti srećni sa njima, uprkos onome što vaši roditelji možda misle ili ne misle. Marija bi stvarno trebalo da uradi tu tetovažu.

BONUS VIDEO

Izvor: Blic Žena

Komentari (1)

Ostavite komentar