Danas je u punoj dvorani aero kluba u Uzun Mirkovoj ulici u Beogradu održana promocija knjige “Put u Dejton – U potrazi za mirom (Dnevnik jedanaestog Srbina – istinita priča), autora Krisa Spiroa, američkog političara grčkog porekla, istaknutog člana Demokratske strane SAD, i savetnika delegacije SRJ u Dejtonu, koji je vodio dnevnik u toku mirovnih pregovora od aprila 1994. do potpisivanja Mirovnog porazuma novembra 1995. godine.
Na samom početku konferencije javnosti su se predstavili i prof. dr Čedomir Antić, Predrag Marković i diplomata Vladislav Jovanović koji su napravili kritički osvrt na glavnu problematiku u delu, ali i govorili o značaju i posledicama Dejtonskog sporazuma 26 godina nakon njegovog potpisivanja.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Pored govornika, promociji su prisustvovali i bivši predsednik Srbije Milan Milutinović i potpredsednik Narodne skupštine Republike Srpske Milan Petković.
O toku odvijanja Dejtonskog pregovora, njegovom značaju za Srbiju ali i slici o Srbiji koju su strani mediji nastojali da konstruišu na Zapadu govorio je najpre dr Vladislav Jovanović, koji je na samom početku govorio o završnici pregovora i trenucima pre donošenja konačne odluke, ističući da je Izetbegović bio jedini koji je zahtevao momentalno priznanje nezavisnosti, ali i kasnijim pritiscima američke strane.
– Izetbegović je u tome ostao u manjini, a Slobodan Milošević je istakao da će Srbija biti prva koja će priznati nezavisnost Bosne i Hecegovine. Nema veće demantije od toga da Srbija i Milošević nisu želeli rat u Bosni i Hercegovini – istakao je Jovanović i dodao da je plan koji je trebalo da spreči bilo kakav sukob u Bosni i Hercegovini bio miniran od strane američkog amabasadora u bivšoj Jugoslaviji Vorena Zimermana koji je, izražavajući čuđenje Izetbegovićevim pristankom, ohrabrio bosanskog predstavnika da povuče svoju saglasnost i to je bio okidač za početak rata u BiH.
Na predstavljanju knjige je bilo reči i o Islamskoj deklaraciji, interesnoj ulozi SAD u potpisivanju sporazuma, ali i uvođenju sankcija 30. maja 1992. kao početku zahuktvanja nemira u bivšoj Jugoslaviji. Prema mišljenju Jovanovića, Srbija je u tom činu izvukla “deblji kraj”, budući da su sankcije uvedene na nelegitiman način.
– Promaklo je svetskoj javnosti da su te sankcije uvedene na nepropisan način jer je Savet bezebdnosti Ujedinjenih nacija zahtevao da se i Srbija i Hrvatska obavežu da će do 21. maja povući sve svoje jedinice. Generalni seksretar Ujedinjenih nacija je u izveštaju od 19. maja konstatovao da je Srbija povukla sve jedinice JNA, sem ljudi rođenih u BIH, a da Hrvatska nije ni pokušala nešto slično. Umesto da se zbog te činjenice Savet bezbednosti bavio Hrvatskom, on se bavio Srbijom i to na takav način da je izveštaj generalnog sekretara zadržan pre sednice Saveta bezbednosti koji je donosio odluke na osnovu medijskog izveštavanja koje je bilo pod uticajem Sjedinjenin američkih država – priča Jovanović.
Dr Čedomir Antić se osvrnuo na značaj teme ovog dela, kao i teške okolnosti sa kojima se Srbija suočavala na početku 1995. godine.
– Želeo bih da kao građanin Srbije i kao Srbin da kažem da je za pisanje ovakvog dnevnika i za ovakvu ulogu u tim teškim vremenima trebalo imati moralne hrabrosti. Te 1994. i 1995. godine Srbija, Srbi i Jugoslavija su bili kamen o koji su se mogle razbiti mnoge karijere i mnogi su ljudi zarad očuvanja svojih karijera bili spremni da se oproste od svojih obraza i svoje časti – rekao je Antić.
Sam autor, Kris Spirou, je u svom obraćanju poseban akcenat stavio na dva slučaja na osnovu kojih je Zapad konstruisao globalnu sliku o Srbiji. Naime, prema njegovom svedočenju, jedan eminentni američki medijski magnat je uradio intervju sa Slobodanom Miloševićem kojem je prethodno sam posredovao. Nakon tri sata zvaničnog i četiri sata nezvaničnog razgovora i snimljenog materijala, hrabrog Grka su zvali iz američkog medija i saopštilio mu da je Milošević tokom davanja intervjua iznosio laži, a svoje optužbe su pokušali da opravdaju sa dva navoda:
1. Naime, iz medija su Spirou preneli da ih je kontaktirao sam Stejt Department i da im je saopštio da u slučaju oborenog vojnog pilota NATO-a nisu učestovavali Srbi, već samo američka strana, odnosno njihovi komandosi.
2. Druga optužba tiče se tvrdnji američke strane da “Srpski generali po ratnim zonama vrše teror nad NATO zarobljenicima , vezuju ih za stubove telekomunkacija i mostove kako bi sprečili američko vazduhoplovstvo da bombarduje ciljeve”.
Nakon iznetih navoda, Spirou je u direktnom razgovoru sa predstavnicima američkog medija opovrgnuo netačne tvrdnje, ističući da Srbi nisu učestovali u teroru nad NATO zarobljenicima, te da su pomogli u spašavanju vojnika. Tom prilikom kao dokaz za pomijanje argumenata Stejt Depratmenta, Spirou se oslonio na ranije snimljen materijaln razgovora između Slobodana Miloševića i američkog ambasadora Frejžera.
Na samom kraju izlaganja, autor i jedan od članova delegacije Srbije u Dejtonu, Kris Spirou, na emotivan način je naglasio da knjigu od dva toma posvećuje posebno Slobodanu Miloševiću, Jovici Stanišiću i nekadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću.
Komentari (0)