Davne 1986. godine moja generacija odlazila je da odsluži dug državi. Ja nisam imao tu čast! Bio sam nesposoban za vojsku, školu života. Bio sam nesposoban za sve – osim za Crvenu zvezdu.
E, baš tih noći ispraćali smo redom Blagoja, Ušketa i ostale, i svako veče se više pričalo o piću nego što se pilo. Kada je došao red da se i ja napijem, uvek sam se branio da ću to učiniti samo kada Zvezda postane šampion Evrope. To se završavalo smehom i onim – „Znači nikad!”
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Odoše oni širom Jugoslavije, a ja ostao uz Zvezdu i nadu da i mi možemo do „ušatog”. Zaustavi nas Real, pa Milan, pa onda nikoooo.
Padali su Grashopers, Rendžers, Dinamo Drezden, pa i Bajern. E taj Bajern ću pamtiti do kad sam živ. Tada sam mogao da padnem i ja! Doduše, pao sam u Minhenu, ali to je druga priča, a u Beogradu su Dika, Augentaler, Miha i Auman mogli da me koštaju života. I dok su drugi pevali o Đurđevdanu, dok smo se dogovarali čija je ovo Zvezda, ja sam na južnoj tribini sedeo kao skamenjen i držeći se za šipku sedeo i plakao. Zbog takve reakcije nemam nijedan suvenir sa terena.
Došao je i taj dan (ne iz pesme o Partizanu, koji nam nije bio u vidokrugu), već se kretalo za Bari. Ej, za Bari, na finale Kupa šampiona! Zvezda igra finale i eto mogućnosti da se i ja napijem jednom u životu.
Stigli smo na aerodrom i prošli pasošku kontrolu kad je usledio šok. Uvek sam imao dve košulje i gle čuda, kartu za utakmicu zaboravio sam baš u toj koja je ostala kod kuće. Pravo je čudo kako sam tada ostao normalan. Šutirao sam pasoš po aerodromu, dok su me Miloš, Uške, Rakov i ostali smirivali rečima da ću sigurno tamo u Bariju naći jednu kartu i gledati moju Zvezdu.
Ulazim u avion, sedam i čujem stjuardesu koja govori: „Prosim, gosn Maksimovič da izađe iz aviona, majka ga čeka na izlazu, donela mu je kartu!”
Trk ala Karl Luis (u to vreme naj, naj sprinter). Mojoj sreći nije bilo kraja – majka Sena i tetka Boska unezverene drže kartu za zapad stadiona „Sveti Nikola”. Kako su te dve čudotvorne žene uspele da stignu do Dorćola i nazad, nikad mi nije bilo jasno. Ipak, ako je neko znao šta meni znači Zvezda, onda su to one.
Sve ostalo je istorija. Dika je ovog puta bio junak, za mene junak za sva vremena. Ako se ikad budem tetovirao, biće to ona slika kad Dika diže pehar. Oduševljenje, ludilo, trčanje levo-desno, pa opet desno ili gore, ne bolje je dole. Sudaramo se od sreće, grlimo sa znanim i neznanim, i tako u krug. Ponovo avion, buran let i nazad za Beograd. Sedamo u kola i jurimo, trubimo, pravac auto-put i Novi Sad kod moje Tanje, tasta Paje i drugih, da i sa njima podelim ogromnu radost, suze i sve ostalo.
Beograd–Bari, Bari–Beograd, Novi Sad, pa opet Beograd i tako narednih mesec dana. Radost koja se ne može opisati. Tamo gde piše Real, Milan, Bajern, Ajaks, Liverpul, stoji i – Crvena zvezda.
Niko me nije ni pitao da li ću se napiti, jer to nikome nije bilo važno. Naravno da nisam ni tada, ali sam bio toliko pijan od sreće da mi alkohol nije ni bio potreban.
Ovu i mnoge druge zanimljive teme možete naći u štampanom izdanju Objektiva za četvrtak 27. maj, ali i u velikom dodatku koji ćete 29. maja, na 30-godišnjicu Zvezdinog osvajanja evropske titule dobiti uz svako kupljeno vikend izdanje naših novina. Verujte nam, neke od priča koje ćete tu pronaći će vas zaista fascinirati…
Piše (lični ugao): Radovan Maksimović, višedecenijski medijski radnik i veliki navijač Crvene zvezde
Komentari (0)