“Grobari” su skoro deceniju pevali o tome kako bi voleli da Saša igra još samo malo, želeo je i on da igra još tu jednu sezonu, potiskujući u sebi spoznaju da jednog dana mora doći trenutak kada će se oprostiti.
Gostovali su u novijoj istoriji na stadionu u Humskoj Mančester Junajted, Real Madrid, Porto, Arsenal, Šahtjor, ali neuporedivo najviše emocija kod prisutnih izazvao je duel protiv Proletera 19. maja 2019. godine.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Tada je počasni krug na tartani stazi Partizanovog zdanja, po “bilblijskom” pljusku u zagrljaju sina Nikše, optrčao Saša Ilić i stavio tačku na blistavu karijeru. Njegov minuli rad u Partizanu ne može da bude ograničen suvim statističkim podacima i brojem trofeja. A Saša Ilić je uz 876 utakmica za crno-bele, osvojio 11 šampionskih titula i sedam nacionalnih kupova.
I povukao se u igračku penziju kao jedna od najvećih legendi kluba iz Humske.
– Nisam neko ko voli sebe da ističe u prvi plan i jedva sam čekao da prođe ta utakmica i da prestane da se priča o tome. A sada, kada sa distance od dve godine gledam kažem da je sve bilo fantastično organizovano i svaki put kad pričam o tom susretu emocije su ogromne i jake. Na sve se to nadovezalo pravo nevreme uz jaku kišu i grad, a trenutak kad sam u društvu sina Nikše obišao krug oko terena na atletskoj stazi nikad neću zaboraviti – rekao je Saša Ilić za klupski sajt.
I danas se svi ljubitelji fudbala sećaju poslednjih trenutaka sjajnog veziste kao igrača. Teren je napustio u 82. minutu duela sa Proleterom, ostavivši trag kopački na betonu. Taj otisak zauzima posebno mesto u njegovom stanu.
– O tome brine moja supruga Tijana. Odlagao sam odlazak u penziju dugo, ali sam bio svestan da će i taj trenutak jednom doći. Na ruku mi je išlo i to što tokom karijere nisam imao problema sa povredama, čemu je verovatno najzaslužnija genetika. Iskreno, nisam živeo ni preterano sportski, ali genetika je učinila svoje. Znate, Partizan je za mene način života, tu sam odrastao, naučio da pobeđujem i gubim, stekao prijatelje i kumove, a tokom igranja u Humskoj nastupao sam sa zaista velikim brojem igrača.
Ta činjenica posebno je draga Saši Iliću, kao i ona da je jednako poštovan i na drugoj strani Topčiderskog brda.
– Ne verujem da će neko reći nešto loše o meni, da će neko reći da sam, džukela. Mogu da kažu da sam igrao ovako ili onako, ali zaista mislim da će većina o meni pričati pozitivno i na to sam zaista ponosan. To pokušavam da usadim novim generacijama. Utakmice, golovi, dobre partije, loši momenti. Sve to dođe i prođe. Važno je kakav utisak ostavite.
Kaže da mu najviše nedostaje druženje sa saigračima.
– Meni upravo to druženje sa saigračima najviše i nedostaje. Naše šale u mojoj sobi, gde smo se svi okupljali. Igrali karte, kovali planove za trofeje, izlaske… I iskren da budem, posle te oproštajne utakmice, i tog finala Kupa koje je bilo nekoliko dana kasnije, mislio sam da će se to nastaviti. Tek sam mesec ili dva kasnije počeo da shvatam da više ne igram i da prestaju sve one rutine koje sam imao godinama unazad. Teško sam to prihvatio, ali kao što rekoh, moralo je i to jednom da se desi. Kada gledam mlađe kategorije Partizana često svratim u moju sobu.
Još malo o sitnicama koje su mu značile život.
– Nedostaje mi kafa kod pokojnog Draganca. On je znao moje navike. Budio sam se pre saigrača. Znala se moja rutina. Kafa, ceđena pomorandža i novine. Niko nije smeo da me dira – kazao je, između ostalog, Saša Ilić.
Partizan bez Asana je blaga katastrofa: Stanojeviću, ko će da postigne gol protiv Zvezde?
Komentari (0)