Mojim venama teče GIŠKINA KRV, na njega sam najponosnija: Operska diva Tamara Nikezić o slavnoj porodici

Rođena sam 8. oktobra 1975. godine u Baru. Najmlađe sam dete u porodici Nikezić. Majka Caca je imala sina Srđana iz prvog braka, koji danas živi u Švajcarskoj, a s mojim ocem Novom dobila je 10. februara 1974. sina Igora, koji se rodio s Daunovim sindromom. Moje detinjstvo bilo je zbog toga veoma turbulentno. Moj brat je bio dete s posebnim potrebama, ali nikad u našoj kući nije bila atmosfera drugačija. Igor je išao s nama na kupanje i živeo kao i druga deca.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Mama je bila farmaceut, a otac je završio Muzičku akademiju. Tata nije hteo da se bavi muzikom. Pevao je jedno vreme u RTV Crne Gore sa Ksenijom Cicvarić i radio je u školi, ali je to napustio da bi bio komercijalni direktor najvećeg trgovinskog preduzeća u Baru.

Kredit za klavir

Imala sam srećno detinjstvo. Živeli smo jedan normalan život s problematikom vezanom za Igora. Morala sam i ja da brinem o njemu. Spremala sam ga za spavanje, vodila računa kad mora da jede…

Bila sam drugi razred osnovne škole kad se u Baru otvorila i muzička škola. Moj otac je otkrio da imam sluha već sa pet godina. Pevali smo “Hajde, Kato, hajde, Zlato”, a mojoj mami je tada rekao: “Vidi, Caco, od nje će nešto biti.” Otvorila se muzička škola i mama je odmah htela da me tu upiše. Međutim, nisam to želela, jer u nju nisu išle drugarice iz naše zgrade. Sećam se da me je zbog toga prebila u kuhinji. Dobila sam po turu. Govorila mi je: “Nećeš da ideš da se obrazuješ, već ćeš da mi budeš piljarica”, što se govorilo za takvu decu u njenoj Vojvodini.

Muzičku školu sam upisala naredne godine zbog svoje drugarice Sandre. Na prijemni sam otišla pravo s igrališta bez pripreme. Sećam se da je direktor škole nakon audicije zvao mog oca da mu kaže da će odmah da upišu u naredni razred. On je bio protiv toga da preskočim jedan razred. Htela sam da sviram klavir. Roditelji su odlučili da mi kupe pijanino. Falilo im je novca. Hteli su da podignu kredit da bi mi kupili instrument, ali moj stric nije to dozvolio, pa mi je on kupio klavir.

Smrt i rastanak od brata

Bila sam tih godina glavna pevačica u gradu. Završila sam osnovnu školu, a zatim upisala gimnaziju u Baru i srednju muzičku u Podgorici. Bile su tada već devedesete. Počinju problemi u porodici. Igorovo stanje je sve lošije. Pre podne sam išla u gimnaziju, a posle podne u Podgoricu. Vraćala sam se bjelopoljskim vozom, koji je išao po redu vožnje u pola osam, a neretko sam ga čekala do ponoći. Vraćala sam se u Bar. Učila sam. Sećam se da sam spavala samo dva ili tri sata. To je trajalo četiri godine.

Decembra 1991. godine moj brat se upokojio. Igor je bio veoma vezan za oca. Voleo je s njim da spava. Majka je o njemu najviše brinula i gledala ga je kao princa. Voleo je da peva i u kući je morao stalno da bude uključen radio. Nije išao u školu. Moji roditelji nisu hteli da ga smeste u dom. Želeli smo da živi u porodici. Pružao nam je najveću ljubav. Nikad nije išao da spava dok se tata ne vrati kući. Otac je bio boem, voleo je kafanu, ali nikad nije pio. Igor ga je uvek čekao.

Spavala sam te večeri s majkom, a on s ocem. Brat je u jednom trenutku povikao: “Majko, pomozi mi, ja ću da ti umrem.” Majka me je probudila i rekla: “Igor umire.” Ustala sam i izašla iz sobe. Tražila mi je da joj donesem ikonu sa Hilandara da se pomoli i pripremi za smrt svog sina.

Poslednji susret s njim dobro pamtim. Bio je 3. decembar i on me je čekao da se vratim iz Podgorice da bismo večerali, a onda mi je rekao: “Idi da spavaš, mnogo si umorna.” Majka me opet budi. Igor umire. Dolazi hitna pomoć. Prvi put se tada suočavam s činjenicom da se on možda više neće vratiti iz bolnice. Tog dana kad se upokojio nije mi se išlo u muzičku školu. Videla sam da majka pakuje sveću i molitvenik. Nevoljno sam otišla u školu. Igor je preminuo u 17.50. Imala sam čas klavira i svirala sam Šopenov “Nokturno”. U tom trenutku kad je on umro okrenula sam se prema svojoj profesorki Anki Asanović i izgovorila: “Moj brat danas izlazi iz bolnice.” Osećala sam to. Bili smo jako povezani.

Samo si mi ti ostala…

Uvek me je neko čekao na stanici u Baru, a sad prvi put nije bilo nikog. Dolazim na vrata našeg stana i vidim puno ljudi. Vičem: “Došao mi je brat”, i tad mi prilazi majka i govori: “Tamara, nemoj da praviši scene. Igor je preminuo.” Nije plakala. Tata je stajao na sredini sobe i samo zakukao: “Sine moj, samo si mi ti ostala.”

Moj poslednji susret s Igorom bio je na sahrani. Kovčeg je bio otvoren i majka mi je rekla: “Poljubi ga.” Imala sam strah. On je bio hladan. Svako je tih dana patio na svoj način, da bih pobegla od te surove stvarnosti, počela sam da pišem poeziju. Majka je imala infarkt i bila je vezana za krevet pola godine. A nedugo nakon smrti brata Igora umro je i stric koji mi je kupio klavir.

Odlazak za Beograd

U trećoj godini srednje škole već sam se spremala za akademiju. Kad me je Duda Ivanović prvi put čula, rekla je ocu: “Ona ima štofa koji može da se kroji.” Godinu dana sam se spremala za prijemni ispit. Majka me je ostavila u Beogradu. Stanovala sam u Bulevaru JNA broj 5 da bi mi bilo blizu fakulteta. Na prvoj godini smo imali neki čas glume. Na hodniku akademije srećem mladu devojku, stariju nekoliko godina od mene, kaže: “Znaš, ja sam Suzana Šuvaković.” Uplakana je i govori mi da mora da se vrati u Majdanpek, jer joj je drugarica otkazala sobu. Odvodim je prvo kod mene u stan, onda joj nalazimo smeštaj.

Četiri godine smo nas dve delile hleb, krevet, radosti i tugu. Suzana se udaje, a ja padam u krevet. Bolesna sam i ozbiljno je. Problemi sa štitnom žlezdom. Selim se iz stana u stan. Menjala sam 11 adresa. Težak je bio to period. Nisam bila sposobna da studiram. Bilo je dana da mi niko ne pokuca na vrata. Nisam imala šta da jedem i nikog svog u tuđem gradu. Setila sam se tada rečenice svoje majke kad se opraštala sa mnom: “Sine, ovo je Beograd, a ti se sada snađi.” I snašla sam se. Moj profesor Zoran Krnetić i njegova žena su mi mnogo pomogli. Ona me je gledala kao svoju ćerku, a s njim sam se uvek svađala.

Dolazak u pozorište

Posla nema na vidiku. Godine 2002. zove me kuma Suzana Šuvaković da statiram u “Faustu”. Moja prva uloga je bila bolničarka. Vrlo brzo dobijam i prvu malu ulogu i pevam paža u operi “Salome”. Upoznajem se polako s velikom scenom nacionalnog teatra. Moji snovi se ostvaruju. Posle deset godina postajem stalni član. Ponosna sam što sam deo te porodice. Za umetnost su uvek bila teška vremena. Karijera ide svojim tokom.

Obećanje ocu

Godine 2010. upisala sam na Fakultetu za medije i komunikacije doktorske studije. Pisala sam doktorat o Vagneru. Nikad nije odbranjen i neće ni biti. Pisala sam rad dve godine. Sad živimo u eri gde se kupuju doktorati kao prašak za veš na akciji. Ne kažem da sam mnogo pametna. Jedno vreme sam više vremena provodila u Narodnoj biblioteci Srbije nego u kući. Ipak, mom ocu za života je bilo važno da doktoriram i to je jedina želja koju mu nisam ispunila. Izdaću knjigu koja će se zvati “Vagner, čovek, umetnik”. Imam moralnu obavezu i prema ocu, kome sam obećala da ću to uraditi.

Vagner se retko izvodio na sceni Narodnog pozorišta. Više je bio popularan Verdi. Godine 2014. pevala sam Meri u “Letećem Holanđaninu” u režiji profesora Dejana Miladinovića, a dirigovali su sjajna Ana Zorana Brajović i maestro Dejan Savić. Bile su dve podele. Međutim, to naša publika nije ljubila.

Beovizija i poezija

Volela sam muziku. Bavila sam se naučnim radom. Imala sam izlete u poeziju. Na taj način sam se lečila. Objavila sam knjige pesama “Život me je pokvario”, “Duša od konca”, “Demoni kao mi” i “Nevidljivo moje”. Recenziju za četvrtu knjigu mi je pisala Isidora Bjelica. Ona je radila scenario za moj spot “Svetionik”. Bila sam avanturističkog duha. Imala sam i nastup na Beoviziji s pesmom “Nisi prvi” Leontine Vukomanović. To je bila moje istraživanje kako bih se snašla u pop muzici. Meni taj ambijent i način rada nije prijao. Lep je to period. Pokazala sam da mogu i nešto drugo.

Smrt oca

Tata mi je preminuo pre godinu i po dana. Razboleo se 13. jula 2019. godine. Dobio je ishemiju mozga. Uoči Krstovdana se upokojio. Bila je velika sahrana u Baru. Oni neguju taj čin i imaju odnos prema tome. Više od hiljadu ljudi je došlo na ispraćaj. Moj otac je bio dobar otac, muž, brat i sin. Izgubio je majku sa deset godina. Podigla ga je najstarija sestra. Na sahrani sam mu zapevala njegovu omiljenu pesmu. Prvi put u karijeri nisam imala tremu i nije mi zadrhtao glas.

Poreklo za ovu priču je autentično, a ja s ponosom to mogu da izgovorim. Svaki čovek je na ovu zemlju poslat s nekim razlogom. Moj otac je Crnogorac, a majka Vojvođanka. Potičem iz porodice Mitra Pavića Nova Nikezića, poreklom iz Kuča, od čuvenog Marka Miljanova, koji se u svojoj poznoj životnoj dobi opismenio i širio srpsku reč. Ako uzmemo Njegoša, koji je najveći srpski mislilac i duhovnik Crne Gore, posle njega je to bio Marko Miljanov. Kuči kao pleme su uvek bili srpski, prosrpski orijentisani. U Kuče turska noga nikada nije kročila, ni u jednom ratu nije mogla da ga osvoji.

Moj đed Pavić Nikezić je bio u Komitama i sedam godina s kraljem Nikolom u Italiji. Ujčevina moga oca je od Mićkovića, tačnije devojačko prezime sa strane moje majke. Njen rođeni brat Gavrilo je posle promenio prezime u Božović. On je otac mog strica, srpskog viteza koji je poginuo za naš narod Đorđa Božovića Giške. Na njega sam najponosnija, kao potomkinja. Mojim venama, osim tog umetničko senzibiliteta, teče i viteška krv koju mi imamo. Iz tog stabla rađa se moja sestra od tetke Jelena Božović Đorđević. Ona je vajar, kao i njen suprug Igor Đorđević.

Marina Rajević Savić mi je sestra, a javnosti je poznata njena emisija “Dok anđeli spavaju”. Mislim da je njena porodica primer kako treba da izgleda prava srpska porodica. Vujadinu Saviću dođem tetka.

Episkop Nikolaj i moj deda

I s majčine strane imam veoma važne ljude. Moj deda Bogdan Gordić zbog svojih junačkih podviga dobio je Orden vojvode Vuka, dve Karađorđeve zvezde i Zlatno pero kralja Aleksandra.

Episkop Nikolaj je oktobra 1941. godine u pismu pukovniku Draži Mihailoviću govorio o mom dedi. “Vojvoda Bogdan Gordić pričao mi je mnogo o Vama. S divljenjem govori o Vašoj misaonosti i hrabrosti. Ali žali što ne dolazite s njim u vezu, kao i sa drugim čisto nacionalnim jedinicama. Učinite u ovom pravcu sve što možete, i to hitno. Čuvajte se svih ortaka koji u Boga ne veruju. Nikad u istoriji niti jedan Srbin bez vere u Boga nije učinio nijedno veliko delo, od Nemanje do Karađorđa i vojvode Mišića. Bez Boga ni preko praga – govore Srbi oduvek. Zar mogu raditi na dobro ovog”, piše u pismu.

Deda je otišao u zarobljeništvo, a moja baka Vitka rodila je moju majku naredne godine. Moja tetka je završila francusku književnost na Sorboni 1922. i ona je odgajila mamu. Oca je upoznala tek sa 20 godina u Nemačkoj. Krcun i Kardelj su zvali Bogdana da se vrati. Deda je umro u tuđini, a moja majka je s ocem provela samo tri nedelje svog života.

Baka ga je poslednjim put videla 1942. godine i više se nije udala. Majka je otišla na studije u Beograd. Udala se za stomatologa. Iz prvog braka dobila sam brata Srđana, koji sada ima 55 godina i živi u Bazelu. Čujemo se skoro svaki drugi dan.

O ljubavi i deci

Imala sam 22 godine kad sam se prvi put zaljubila. Ne volim da pričam o svom privatnom životu. Nemam razloga ništa da krijem. Živim sama, nemam vezu ni brak. Decu nemam, ali ne zato što nisam mogla, nego što nisam želela. Nikad mi nije proradio majčinski instinkt. Svu decu volim najviše na svetu. Mnogo njih sam odgajila i primila u kuću. Najviše treba vremena da se posveti deci. Meni je ove dece danas žao, jer nemaju uslova da zdravo odrastaju. Sistem vrednosti je poremećen. Mi smo mnogo manje imali, ali smo zdravije odrastali. Igrali smo klikera, preskakali smo lastiš, a sada je roditeljima najlakše da im uključe igrice.

Život i smrt

Planove nemam. Sve dolazi po božjem dopuštenju. Živim kao čergarka od dana do dana. Život je vrlo neizvestan u koroni. Od nas mnoge stvari ne zavise. Mnogi ljudi su postradali… Pobijeni sam nam toliki duhovnici. Smrt je deo života i na smrt gledam samo trenutno. Svi ćemo mi umreti i opet ćemo se jednog dana sresti. Nema razloga za plakanje, već za molitvu i za dan kad ćemo opet biti svi zajedno.

Smrt kume Suzane: Šalila se da joj umesto popova pošaljem nekad i cveće

Suzana, kad se razbolela, htela je samo da me vidi. Nas dve smo imale pauzu u našem odnosu. Godinama su pokušavali da nas posvađaju, ali nisu uspeli. Bila sam joj sestra u Hristu i duhovni roditelj. Godinu i po dana njenog stradanja bilo je i moje. Išla sam s njom po bolnicama. Ima i jedna anegdota iz tog perioda. Zvala sam oca Petra Lukića iz Saborne crkve da mi pomogne da dva puta nedeljno kod nje u bolnicu ode sveštenik da je pričešćuje. Dolazili su joj svakog trećeg dana i ona se pričešćivala. Svom mužu je rekla: “Kaži Tamari da mi ne šalje više ove popove, već može nekad i neko cveće.” To je bila njena opaska. Mnogo mi je bilo teško kad se upokojila. Bila je moje čedo i duhovno dete. Bile smo i koleginice. Pevale smo zajedno. Nisam dugo mogla da uđem u Narodno pozorište jer mi je bila praznina u duši. Čekala sam da čujem njen glas. Bila je najbolja Ćo Ćo San. Imali smo bolje pevačice, ali nisu imale njenu harizmu.