Jelena K. (40) podelila je 2010. godine svoju ispovest u kojoj je otkrila kroz kakvu je torturu prošla pošto je je saznala da se njen muž Miroslav kocka.
Kako je istakla, jedne srede je njen suprug potrošio poslednjih 500 dinara iz kuće da bi se krišom kladio. Jelena je odlučila da mu ne oprosti još jedno razočaranje, iako je pokajnički sagnuo glavu, rekao da će se promeniti, pozajmiti novac za hranu od majke… Bez suza ili svađe, uzela je nekoliko osnovnih stvari, otišla po njihovu tada šestogodišnju ćerku Ivu u vrtić i više nikada nije kročila u zajednički stan.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Da tih 500 dinara nije bilo potrebno za večeru, Jelena bi možda po milioniti put progutala knedlu i ostala. Ovako je shvatila da njen suprug ima problem koji nikada neće rešiti i da je spreman da žrtvuje sve u vrtlogu svoje opsesivne bolesti – kocke. Bio je spreman na to da dete ostane bez večere, samo da bi popunio tiket.
– Nismo nikada imali mnogo novca. Nismo bili bogati, pa on nije mogao da prokocka milione, ali sve što smo imali on je trošio u kladionici – priča ova četrdesetogodišnja žena, koja oslobođena tereta i straha planira budućnost sa svojom ćerkom. Počela je da radi, a zvaničan razvod još čeka. Nema nameru da se vrati na staro. Podrška joj je vera u bolje sutra.
Ljubav kao garancija mira
Miroslav (38) i Jelena (40) nisu bili skladan par. Imali su različite životne ciljeve, mišljenja.
On je bio fudbaler kluba iz druge lige, a ona je radila kao trgovac. Maštao je o velikim klubovima, karijeri, milionskim ugovorima, dok je njegova tadašnja devojka prolazila kroz težak period u životu. Roditelji su joj se razveli. Želela je stabilnost, dom, porodicu.
– Imala sam detinjstvo u izobilju, kućerinu, pola ulice je bilo naše… Stalno sam putovala, trošila para koliko sam htela. Malo-pomalo, moji roditelji su sve to izgubili. Optuživali su jedno drugo, čula sam da su, u stvari, sve prokockali. Tata je pričao da je hteo da ulaže novac u pekaru, kafiće, ali da je sve izgubio jer se prezadužio. U tom trenutku nisam ništa znala, osim da sam ostala sama i bez ičega. Posle njihovog razvoda, brat je ostao sa ocem, a ja sa majkom.
Jelena je tako izgubila adresu stanovanja i sigurnost. Otada je podstanar, a jedno vreme je, kaže kroz kiseo osmeh, bila i beskućnik. Spavala je kod bake, tatine mame. Tih trenutaka se, priča, veoma rado seća. Baka joj je ugađala, na stolu je uvek bilo kuvanih jela, pečenih kolača. Završila je srednju školu. Svog budućeg muža upoznala je u kafiću. Bio je zabavan, mlad, lep, voleo ju je, a i ona njega. Veza sa Miroslavom delovala je perspektivno. Njegovi su im obećali podršku u svemu.
– Moji nisu imali ništa, osećala sam se grozno. Nisu imali ni za svadbu! Volela sam ga, ali meni je bilo potrebno više. Ideja o sigurnosti, kako ću imati svoju porodicu, kuću, kako ću kuvati po ceo dan, spremati… to je presudilo. Odlučila sam da se udam, mada mi neke stvari već tada nisu bile po volji.
Još na venčanju je bilo jasno da će Jelena morati da napravi mnogo kompromisa – njegovi roditelji su odlučivali o mnogim stvarima, on je ćutao.
Život bez para, u dugovima
Prvi meseci u braku prošli su o trošku mladenačkih „poklona“. Iznajmili su stan, doterali sve kako su želeli. Posla nije bilo. Bili su bez redovnih primanja, jeli su ono što su im roditelji donosili, nekako su plaćali račune, on je povremeno radio honorarno… Nikada nije bio spreman da zagrize i do kraja se žrtvuje za svoju porodicu. Voleo je „lak dinar“. Bio je ubeđen da će mu krenuti fudbalska karijera.
Dok je čekao svojih pet minuta, koristio je sportsko znanje, pa je u lokalnoj kladionici popunjavao tikete. Nekada je dobijao, češće ne. Dobici su uvek bili slavljeni. Mislio je da tako mogu da prežive teške trenutke.
– Vremenom nam je to postao glavni izvor prihoda. On ništa nije radio. Nije mu to bila razonoda, već opsesija. Dozvolio je da nam seku struju, isključuju telefon, gazde su pretile izbacivanjem iz stana. Ta faza uopšte nije bila prolazna. Trudnoća, beba… Kakav je to tek bio horor. Ne mogu ni da se setim koliko puta sam samo ostala bez pelena, pa on trči kod svojih po novac! Sramota! Iva je porasla, krenula u vrtić, ja sam i dalje tražila posao, a on se kladio. Nekoliko puta su vaspitačice Ivu vratile iz vrtića zbog neplaćenih računa – priča Jelena koja danas ne veruje šta je sve preživela i tvrdi da nikada ne bi ponovila grešku.
Seća se dana kada je brojala šargarepe na pijaci, kupovala po pola hleba, najmanja pakovanja namirnica u prodavnici. Zaboravila je na šminku, odrekla se svega. Njen suprug je svakim danom verovao da je sve bliže magičnom tiketu koji će ih „iščupati“. Zapravo, vrteo se u začaranom krugu. Ona je počela da pije lekove za smirenje, postala je uznemirena, nesigurna, osećala se ostavljeno jer nije imala ničiju pomoć i podršku.
– Nije hteo da radi da bi zaradio, nego je stalno nešto pozajmljivao. Mislio je valjda – samo da pozajmim malo para, popunim još ovaj tiket i dobijem gomilu para. Tako je planirao da reši naše probleme. Pošto se to nije dogodilo, tonuli smo sve dublje i dublje. U poslednjoj fazi je uzimao novac od svih. Kad je moju rodbinu molio, plakao je da mi ne kažu. Jedno vreme nisam znala, a onda je sve isplivalo na površinu. Tako me je bilo sramota svega. Pa moja baka mu je izmišljala poslove, da nešto prenese, preveze, pa da mu da pare. A on bi i to trošio na kocku.
Razoren dom, neizvesna budućnost
Ta sramota i obaveza prema detetu trgle su je iz lažne priče sa srećnim krajem. Jelena je shvatila da ne može više da rizukuje sreću svog deteta. Odlučila je da se bori, sama sa sobom i sa svima ako treba.
Otkad je napustila muža, preselila se kod majke koja je u međuvremenu nasledila deo kuće na periferiji. Ne uživa u preteranom komforu, ali misli da će uspeti.
– To je jedini način da zaradim više novca. Trebaće nam, zaista. Iva sledećeg septembra kreće u školu. Moram da budem spremna jer će joj svašta trebati. Moram to da uradim – rekla je ona tada i dodala da sa Miroslavom nije u kontaktu. Jedno vreme je pokušavao da izgladi situaciju, ali je odustao. Njoj nije žao zbog toga.
– Novac za dete daje, ako se računa 200 dinara nedeljno. Nas dve smo se maksimalno stisle, nadam se da će to proći. Možda nećemo nikada imati puno, ali želim da to bude samo naše. Ja svoje dete sigurno neću izneveriti i ostaviti na ulici. Ona mi je najvažnija na svetu.
Izvor: Blic Žena
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)